Интервју

Хуманизам у 21. веку

Личност против Мегалополиса

Слободан Владушић, интервју

"Мислим да је ова књига, по квалитету, нешто што спада у домен моје интелектуалне личне карте. Значи, када ме неко пита шта сам радио у животу, ја му, у прве три реченице, кажем да сам написао Књижевност и коментаре.  Ето, то је за мене ова књига." Овим речима је Слободан Владушић (1973), ванредни професор на Филозофском факултету у Новом Саду, писац, књижевни теоретичар и публициста дочекао објављивање своје нове књиге. Права прилика да Нови Полис затражи увид у личну карту. 

Ваша нова књига под насловом Књижевност и коментари садржи путописе, биографске записе, научне текстове из сфере књижевности али и есеје. Да ли можете да нам кажете шта је условило овакву мешовиту структуру књиге?

Иако на први поглед делује веома хетерогено, Књижевност и коментари су заправо, врло хомогена књига. Различити типови текстова који су у њој заступљени, одговарају садржају књиге и њеној основној идеји. А та идеја је једноставна. Постоји Мегалополис...

Само тренутак. Рекли сте Мегалополис....

Да, Мегалополис. У мојој књизи та реч не означава само велики град, већ и један тип организације живота у коме влада економски тоталитаризам. Економски тоталитаризам означава ситуацију у којој економија управља свим другим сферама друштва. Примера ради, највећи број научних института се не баве истраживањем, већ превасходно зарађивањем новца (дакле, спремни су да фалсификују истину, ако тако могу да зараде); највећи број медицинских установа не лече људе, већ зарађује новац (дакле, спремне су да жртвују људске животе, ако могу да преко тога профитирају); велики универзитети не служе више откривању истине и преношењу истине студентима, већ зарађивању новца (дакле, студент није неко ко стиче знање, већ купује диплому, а купац је увек у праву); системске политичке партије не брину о општем интересу, већ о подели плена освојеног на изборима; медији нису савест друштва већ public relation служба оних који их плаћају или поседују, а то нису читаоци или гледаоци, а још мање запослени новинар.

Економски тоталитаризам је дакле, једно крајне антихуманистичко стање друштва, јер у њему опастанак јединке зависи од њеног присуства у економским токовима, који су све ужи и у којима се све теже опстаје. Разуме се, у таквом друштвеном уређењу влада мањина која усмерава и одређује токове новца, а то је финансијска елита, односно банкстери. Остали су робови Мегалополиса, робови те елите. Савремено друштво дакле, није више грађанско, а још мање демократско. Ако бисмо га морали некако описати, онда бисмо казали да оно има примесе неофеудалног и неоробовласничког друштва.

Да ли ваша књига само дијагностицира такво стање?

Дијагноза је потребна и не треба је потцењивати. Примера ради, није случајно што у Мегалополису влада оскудица и то не у новцу, већ у свему другоме што није новац: нема љубави, нема пријатељства, нема части, нема храбрости, нема солидарности, нема ничега што се супротставља владавини новца. Није случајно да тамо где је Мегалополис најгушћи, тамо има и највише случајева умирања од предозирања антидепресивима. Притисак Мегалополиса је дакле, свеопшти али тај притисак нећете видети на тв-екранима, ни у новинама, а још мање у серијама, филмовима или видео спотовима. Међутим, тај притисак постоји и он убија људе, он их оштећује, он своди људски живот на пуку економску функцију. Како се одвија то припитомљавање робова? Не више бичем, нaметнутом огранизацијом приватног живота. Дакле, да ли ћете постати роб Мегалополиса зависи од начина на који живите. Борба против Мегалополиса почиње у равни приватног живота.

Ваша основна вокација је књижевност: докторирали сте на Црњанском. Надам се да ме нећете погрешно схватити, али да ли имате осећај да сте на неки начин мало скренули са ваше основне делатности истраживањем феномена Мегалополиса?

Разумем Ваше питање и не схватам га погрешно. Оно има смисла. Када се човек бави књижевношћу, и када је предаје, онда он себи мора да постави питање чему служи то знање о књижевности.

Схватам: каже се да књижевност људе чини људима....

Да, то се каже, али то је фраза, флоскула, у коју више нико не верује, јер се не зна на који начин књижевност то чини.

Па добро, на који начин то књижевност чини, ако чини?

Одговор на Ваше питање захтева једну мало ширу перспективу. Казао сам да постоје робови Мегалополиса. То су људи који су сведени на биочестице које функционишу у оквиру економских токова, али немају никаквог утицаја на те економске токове односно на сам Мегалополис. Зато и јесу робови. Они раде и троше и то је све. Постоји међутим, један тип човека, или боље рећи, једна фигура која се Мегалополису супротставља. То је личност.

У чему се разликују роб и личност?

У неколико ствари. Прво, роб живи само у једном времену: у садашњости. Личност живи у прошлости, садашњости и будућности. Друго, роб је осуђен на садашњост зато што нема своју животну причу која повезује прошлост, садашњост и будућност. Личност ту животну причу има. Треће, пошто нема своју животну причу, роб је осуђен на Мегалополис од кога купује доживљаје који пролазе кроз њега, не остављајући никакав траг. Зато се роб Мегалополиса увек враћа Мегалополису да би купио нову дозу доживљаја. Мегалополис је за роба исто оно што је дилер за наркомана. Личност, насупрот робу, има животну причу која је састављена од секвенци искустава. За разлику од доживљаја који су привремени, искуства су трајна у времену. Ако су записана, могу да претрају и личност која их је створила. То значи да је личност, на неки начин, пуна, док је роб празан. Поседовање искустава и животне приче ствара могућност  личности да буде у извесној мери независна од Мегалополиса: зато личност и може да га схвати иронично, зато може да га сагледа са стране, што роб никада није у стању да учини. Личност не зависи од Мегалополиса, у томе је поента. 

Претпостављам да су личност и књижевност на неки начин повезани....

Јесу. Суштина је у томе да човек створи своју животну причу, јер само тако може да се супротстави Мегалополису. А може да је створи само тако што ће оно што је привремено а то су доживљи претворити у искуства, а то је оно трајно, оно што се може испричати. У својој књизи наводим извесне животне технике којима се доживљаји претварају у искуства. То је место где на сцену ступа књижевност: наиме, књижевност је она сфера где се човек упознаје са тим животним техникама. Студије књижевности тако добијају нову улогу: да оспособе човека да овлада техникама за производњу искуства из доживљаја, како би омогућили човеку да постане личност те да се на тај начин супротстави Мегалополису.

На који начин је идеја личности утицала на мешовити садржај Ваше књиге?

Једноставно: Књижевност и коментари су теоријска проза о томе шта је личност, како настаје, шта јој прети, и ко су друге личности са којима чини једну заједницу личности повезаних у времену и простору. Нешто више се може видети и у пратећим текстовима о књизи који се налазе на мом сајту. Ја лично ову књигу доживљавам готово као неки посебни тип романа у коме улогу јунака имају неке идеје. Зато и волим да је зовем теоријском прозом, теоријским романом. А роман, као што знате, упија различите жанрове па се то дешава и овде: у мојој књизи су дати примери искустава, мојих личних искустава, која међутим, могу да постану свачија, будући да се искуства размењују. То су рецимо путопис са Малте, један краћи одломак посвећен Црњанском и Риму или тумачење једне фотографије са Зејтинлика. Сем тога, у њој су заступљени примери читања и тумачења текстова других личности, других писаца:  Црњанског, Андрића, Кракова, Винавера, између осталих. Затим, дати су примери на који начин Мегалополис жели да студије књижевности потчини својим интересима, односно да их одвоји од креирање искустава и животне приче. Знате, личност је верзија ренесансног човека прилагођена 20. и 21. веку. Књига о личности мора и сама да буде разнолика, попут личности.

На крају овог интервјуа, поставио бих вам питање о пореклу идеја из ваше књиге: како сте уопште дошли до њих?

На два начина. Прво, чини ми се да је добра страна бављeња књижевношћу то што вам се свет пред вама показује као текст. А то значи као једна врло занимљива ствар у којој не пратите само фабулу, премда радите и то, већ тумачите и поједине сцене које на први поглед нису нарочито важне. Извор знања је сам живот, свакодневни живот али и екстремни, епохални догађаји. Рецимо, НАТО бомбардовање.

Друго, читате разне књиге, разне текстове. Туђе идеје постају ваше, не зато што их учите напамет, већ зато што почињете да их осећате као своје. Рецимо, ова књига се базира на Гију Дебору код кога сам се први пут сусрео са идејом животне приче која нестаје у друштву спектакла. Затим, ту је и неколико текстова Хане Арент, који су за мене имали снагу интелектуалне утехе и подстицаја, да се може другачије мислити и писати, од рецимо, Фукоа.

Наравно, позадина свега тога је српска књижевност 20. века, коју волим и која ми пуно значи. 

Интервју је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку". Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.