Агора

Рампа рођацима са села

Биљана Митриновић, Политика

О Европи у више брзина, кругова или клубова, говорило се још пре неколико година, када се тек шапутало о могућем изласку Велике Британије и избацивању Грчке, барем из еврозоне – првог и најважнијег бриселског круга. Од те 2015. године прегазило је европски континент много тога, а „велика четворка” (Немачка, Француска, Италија и Шпанија) званично је изнела план о Европи на више колосека на мини самиту у Версају почетком овог месеца. Пуштајући духа из боце, за кога су знали да ће попут сабласти уплашити све чланице које их беспоговорно не прате, Франсоа Оланд је представљање плана завио у целофан бриге и потребе да се ЕУ посвети будућности, а Ангела Меркел је рекла да би требало имати храбрости и дозволити да неке земље крену напред без обавезе да чекају остале.

ОСВАЈАЊЕ СУВЕРЕНИТЕТА: Сви они који су на основу њиховог тумачења вишебрзинског концепта помислили да се, када се у Бриселу размишља о будућности, не мисли на њих – били су у праву. У Европској унији све је јасно. Само је јавности било потребно превести овај дипломатски језик на једноставан разумљив говор у коме је речено да на Вишеградску четворку – В4 (Мађарска, Пољска, Чешка и Словачка), и не само њу, у Бриселу (прецизније Берлину и Паризу) неће рачунати уколико не уђу у дубље интеграције, заједничку европску политику одбране, економије и миграција.

За популарно названу В4 групу, која постоји већ 25 година, ово није могло да буде никакво изненађење: да не буде забуне, разишли су се они одавно на свим овим питањима. Наравно и Румунија, Бугарска, па и Хрватска, такође су забринуте јер и када би хтеле оно што В4 не жели – да што више националног суверенитета предају у руке европском језгру – оне ипак немају капацитет да ухвате исту брзину.

В4 своју политику већ дуго води захваљујући успостављању заједничких интереса на основу којих би могли да граде своју будућност, без обзира да ли ће их западне чланице одбацити или испоставити превисоку цену за обнављање брачних завета.

Чим је Жан Клод Јункер објавио „белу књигу” са пет сценарија, од којих четири неприхватљива служе да подрже један изабрани, четири земље Вишеградске групе су се изјасниле да је план за њих неприхватљив. Чак је у истом тренутку срочена и заједничка декларација о противљењу да западне чланице пласирају шкарт робу, или барем робу неједнаког квалитета (у шта се убраја храна, техника и текстил) на територије њихових држава. Рекли су да не желе да буду канта за смеће тврдог језгра истог клуба. Они, једноставно, третман Запада према њима, било да се ради о роби коју им шаљу или вишебрзинској вожњи коју им прописују, доживљавају као понижавајући третман рођака са периферије, грађана другог реда.

ПОД НАШИМ УСЛОВИМА: Орбан је потом рекао да је мађарска нација у стању побуне и да Мађарска мора поново да се избори за независност и национални суверенитет тако што ће зауставити Брисел.

Пољска је, нарочито после занемаривања њеног противљења при реизбору председника Европског савета Доналда Туска, одлучила да игра грубо у Бриселу. Уз надзор владавине права који је из Брисела покренут и који у крајњој инстанци може да доведе до тога да Пољска изгуби право гласа, Варшава само појачава тврдокоран став у све чвршћем утемељивању заштите националних интереса, без обзира колико се то не допадало Бриселу.

Ипак, ни у Вишеградској групи не постоји потпуно јединство око тога који степен интеграције су спремне да прихвате. Словачка и Чешка су, за разлику од Мађарске и Пољске, спремне да у више области сарађују са Бриселом, али свакако не по питању миграната. Слањем топло-хладних порука Словачка помало делује на своју руку, као уосталом што и Пољска искаче наглашено блиским односом са НАТО-ом. Словачки премијер Роберт Фицо се буни против двоструких аршина који постоје у ЕУ и најављује реципрочне мере: кориштење домаће хране и робе. Каже да у ЕУ не сме бити грађана другог реда.

С друге стране, Словачка не жели да остане на крају европског воза и изјаснила се да би возила истом брзином као Берлин. За сада се на овај став гледа тек као на писмо о намерама, јер је питање колико брзо Братислава може да вози ако око ње земље иду под својим условима.

РУСИЈА МАЈКА ИЛИ МАЋЕХА: Заједница Велике и Вишеградске четворке је на климавим ногама. План о спасу ЕУ у више брзина може да буде само последњи корак који ће их довести до коначног разлаза. Та бракоразводна парница можда неће бити формализована на суду, али ће свако свој живот живети на тој периферији у односу на Брисел онако како мисли да треба. Ипак ни то није добитна комбинација за тврдо језгро. Јер што је мање Европске уније у централноисточним чланицама, отвара се простор да буде више утицаја неке друге силе. А Орбан често игра на Русе. Зову га „мали Путин”, с њима гради нова постројења нуклеарке, држи лекције Бриселу због притиска који праве Македонцима, преговара са Србима, намеће се као регионални лидер. Ако га оставе на крају композиције, он ће једноставно на последњи вагон прикачити своју локомотиву и повести у супротном смеру.

У том цепању откинуће се још многе државе које не виде перспективу у клубу у коме их не желе. У данашњем односу снага, када се још чека дефинисање става нове америчке администрације према источној Европи и Балкану, па чак и целој ЕУ, улози НАТО-а на западној руској граници, чак и Пољска, која има фобију од Русије, може да заврши у том другом возу.

Извор: Политика