Досије

Изаћи из подрума

Слободан Владушић

Статус НАТО бомбардовања из 1999. године, у Србији је данас апсолутно парадоксалан. Бомбардовање је истовремено и нешто што се никада није догодило и нешто што се и даље догађа. Две приче из живота одлично то показују. Пре две године, 24. марта, налетео сам у граду на једног свог пријатеља, иначе првокласног, високообразованог стручњака. Питао сам га шта ради, а он ми говори, да је отишао у цркву да запали свеће за своје мртве саборце, пошто је 1999. године ,,био доле”. А онда додаје да ,,зна да то није сада баш модерно”, али је желео да то уради. Друга прича: мој други пријатељ је стицајем околности запослен на радном месту у канцеларији у коју долазе намештеници фирме да оставе неке ствари. У канцеларији се налази телевизор. На програму је био један српски политичар који је говорио нешто што се Западу није допадало. Сви намештеници који би долазили у канцеларију, бацили би поглед на екран, а онда би проговорили мрзовољно: ,,шта овај прича, поново ће нас бомбардовати”.

Укрштене, ове приче разоткривају шта је НАТО бомбардовање у Србији данас: нешто што није модерно спомињати и нешто што, је ли, треба препустити забораву; окренимо се будућности. А када се окренемо тој ,,модерној” будућности, као у другој причи, видимо да њу одређује искључиво страх да нас поново не бомбардују. Да ли се из тога може закључити да су Срби најплашљивији народ у Европи? Одговор је негативан: ниједан други европски народ није прошао кроз трауму сличну нашој, јер су чак и Чеси, 1938. године, имали против себе само Немце и то пред собом, а не над собом. Најзад, ово самеравање нема ни смисла. Нисмо најгори народ у Европи. Међутим, исто тако нема ни разлога којим можемо да себи и пред собом, оправдамо тај страх.

То нам шапуће на ухо неколико занемарених Андрићевих прича које говоре о савезничком бомбардовању Београда 1944. године: Разарања, С људима, Случај Стевана Карајана. Мало ко помисли на ове приче када помене Андрићево име. А требало би их прочитати, ако ништа друго, зато како би се видело да један велики писац не може да прође поред бомбардовања као поред затворене трафике. (Иако зна да о томе писати није баш модерно).

Шта се у овим причама може видети? Пре свега то да код Андрића постоји неко снажно осећање гађења пред подрумом у који људи брже-боље беже, желећи да сачувају живу главу пред бомбама. Андрићеви јунаци су расцепљени између страха који их тера да мисле само о томе како да сачувају живот и снажног осећања стида пред тим страхом. Ево једног примера: ,,...а онда стаде хука ваздуха у висини, цела формација [авиона] се враћала право изнад Топчидерског брда. Не знајући шта ради, Петар отвори врата и спусти се низ степенице што је могао брже, али тако да то не личи на бежање. Док је он сишао, хучна лавина је била прошла. У потпуној тишини, стајао је у приземљу на самом уласку у подрум. Тек тада се постиде сам пред собом....” (С људима). Безглави страх дакле, изазива осећање стида.

Неко ће можда приговорити да је ово осећање стида присутно само у књижевности, а да у животу НИКО не осећа стид од подрума у који бежи из страха од бомби. То није тачно. Андрић је тај стид осећао и у реалном животу. Судећи по истраживањима Жанете Ђукић Перишић (књига Писац и прича), писац је савезничке бомбе '44 дочекивао изнад површине земље. Подрума се гнушао. И није био једини такав човек. Мој бивши професор српске књижевносит 18. века, покојни Боривоје Маринковић, НАТО бомбардовање је дочекао у Новом Саду. И свесно је одлучио да не силази у подрум. (Додуше, не знам како се понашао током савезничког бомбардовања '44 које је дочекао у Београду). Ако страх савлада осећање стида, човек ће се сломити. Никада неће бити у стању да напусти подрум. Тада ће му подрум постати гроб. (Као у причи Случај Стевана Карајана).

Србија је данас, већином, још у том подруму. Међутим, није довољно само то констатовати. Из подрума треба изаћи. Ево и како: идите 24. марта у цркву. Запалите свеће онима који су погинули приликом бомбардовања. Поведите са собом пријатеље, девојку, жену, младића, мужа, било кога до кога вам је стало. Нека и они запале свећу. То је једини начин да изађемо из подрума. Немојте никога да мрзите, немојте да се питате колико ће људи поред вас то учинити, ко то никада неће учинити и зашто. Све је то неважно и сви ти други људи су неважни. Само запалите ту свећу, ове године, следеће године, сваке године, без обзира шта је модерно, а шта немодерно.

И научите вашу децу да ураде то исто, после вас.