Досије

Техника новог феудализма

Немања Рајак

Меланхолија - осећање туге, потиштености, безвољности, празнине и безвредности, није више само индивидуално душевно стање, већ се може посматрати и као колективна чињеницасвеопштег доживљаја друштва. Механизми у оквиру којих делујемо снажно нас притискају у свим областима живота. Постајемо немоћни у односу на технике, које нас детерминишу и прожимају. Живимо фатализам последњих дана епохе, надајући се да ће она донети крај свих наших илузија.Тешко, с обзиром да техника владања не препознаје почетак и крај, већ искључиво моћ, а наш отпор се меланхолично троши на бесмислено поправљање ранијих техника. Слепи на одумирање демократије, не видимо да се техничка цивилизација побринула и за продужетак опсене надолазеће епохе.

Жак Елил дефинише технику као "свеукупност метода рационално развијених ради постизања апсолутне ефиканости у свим областима људског деловања". У основи технике је дакле тоталитаризам. Логично је да свако владање тежи диктатури као свом ултимативном досегу, обезбеђујући тиме апсолутну ефиканост свог деловања. Нову илузију нове епохе доносе нам корпорације својим тоталитарним механизмима, прилагођавајући нас на своју прождирућу машинерију чију турбуленцију једино ублажава бука унифицираног, једноличног и мелахоличног савременог света.

Моћ технике своди човека на ствар, на функцију лишене људскости. Она нема поштовање према њему, чак и сама помисао да је може имати је чиста контрадикција, исконска опозиција вредновању његових вредности, јер да заиста то ради, она дефинитивно више не би била моћ.

Технику владања занемарујемо у односу на трагикомичне политичке партије од којих очекујемо неку промену, искрено мислећи да партија има неку власт, осим оне која јој је додељена. Партије су један периферни зупчаник техничке цивилизације. Држава не мења употребу техника, алионе врло брзо делују на државне структуре, производећи већину служитеља и једну управљачку затворену елиту која једина разуме тајне своје технике. То је прича о технологији власти и њеним корисницима. Иако се у њој јављају актери, то је најмање прича о личностима, а више о механизму која важи за данас, а важиће и сутра. Техника власти обликује нову аристократију, за ново феудално друштво. С тим да се чувена кованица Noblesse oblige (племство обавезује) овај пут изоставља.

Наиме, класична држава је надживела своју сврху. Она је сада мрежа организацијаод којих свака има посебан циљ. Држава је попут појединца елиминисана од стране аутоматске машине,а о начину елиминације можемо се обавестити из књиге Александара Гајића, Нови феудализам (2016).

Аутор представља неофеудализам као синтагму која указује на негативне токове друштвених трансформација у 21. веку у условима изражене системске кризе модерних друштава. Техника савременог мултицентричног поретка слична је владавини у средњевековном, предмодерном свету.Све већу моћ добијају сегментирани ауторитети који се, вођени приватним интересима, међусобно надмећу око "плена суверености". Рефеудализацијом држава губи своју моћ, а другачији недржавни субјекти као што су корпорације, невладине организације, транснационална удружења, криминалне скупине, тајкуни и паравојне групе је задобијају.

Техника власти трансформише међудржавне односе, али и односе који настају у оквиру савремене државе.У првом плану више нису национални интереси, већ искључиво корпорацијски. Број недржавних актера је у значајном порасту. Они постају не само моћнији од појединих држава, већ заједно чине део јединствене, умрежене хијерархије моћи. Креира се један нови, пост-државни међународни поредак у којем се државни суверенититет крњи у два правца. Са једне стране, регионализацијом и уздизањем мегалополиса чија моћ превазилази многе државе, а с друге стране стварањем супернационалних, глобалистичких продуката.

Финансијска моћ алтернативних субјеката директно утиче на државне структуре, јасно дајући до знања чиновницима државног апарата ко у ствари влада, и коме требају да се покоре, ако желе да задрже своју позицију у хијерархији. Структурама владају корпоративно-олигархијски и војно-индустријски комплекси који чине, сада већ познату дубоку државу (deep state). Репродукција технолога власти у јавном политичком животу више ни маска либералне-демократије не може да сакрије. Формирају се обавештајне и паравојне структуре које су под контролом корпорација. Оне осим што поседују медијску, економску и друштвену доминацију, полако "помажу" у вођењу спољне политике и директно учествују у војним походима (пример Blackwater компанија, са својом улогом у Ираку).

Отуђена олигархијско-корпоративна елита, ужива у плодовима своје технике, дичећи се хуманизмом, космополитизмом; и мултикултурализмом који тумачи као једну глобалну пијацу на коме су не-глобалне, националне културе сведене на егзотичне кухиње, егзотично облачење, егзотичну музику и егзотичне племенске обичаје. Таква елита нема тло, она је увек у транзиту, на путу за неку конференцију на високом нивоу, на грандиозно отварање новог представништва, на интернационални филмски фестивал или у неоткривено летовалиште. Њихов поглед на свет је у суштини туристички.

За разлику од припадника елите, реалне (негативне) последице неофеудализма трпинепрегледна маса глобалних кметова. Они су временом зарадили и своје теоријско одређење–именовани су као прекарни радници или прекаријат. Главна карактеристика прекарности је несигурност:повремени рад,послови на одређено време, ограничена или никаква радна права, слабасоцијална и правна сигурност. То су сезонски радници, радници на црно, слободњаци који живе од хонорара, најамни радници, они који добијају привремена запослења преко разних агенција.Радничка права и социјална сигурност су за њих чиста метафизика. Ови људи су скрајнути на маргину. Нови феудалци их не примећују. Не виде патњу својих сународника. Уосталом, ту се више и не ради о деловима једне те исте нације.

Средњевековни феудални господари пружали су заштиту својим подложницима од разбојника, других господара и најезди туђина. Ови модерни, удомљени у својим тврђавама, мудро ћуте и смешкају се. Пуштају глобалне кметове да се играју празника демократије,да гласају за неки од точкића свевладајуће технике. На тај начин политичка илузија се наставља. А краја ни на видику.

Литература:

Војиновић, О. (2017). О „прекаријату“ као новом таласу радне снаге или – о бауку нове класе- http://vidovdan.org/2017/05/02/ostoja-vojinovic-o-prekarijatu-kao-novom-talasu-radne-snage-ili-o-bauku-nove-klase/

Гајић, А. (2016). Нови феудализам. Београд: Конрас.

Елил, Ж. (2010). Техника или Улог века. Нови Београд: Анархија/Блок 45.

Лаш, К. (1994). Побуна елита. Нови Сад: Светови.