Блог

Биолошке праксе покоравања

Немања Рајак, Нови Сад

Свима нама је мање или више јасно које су последице економског покоравања Србије. Пљачкашка приватизација је одредила нашу судбину. Претворили смо се у номаде потрошачког друштва (Бауман), селећи се од посла до посла, а они су сви исти - нестални, флуидни и слабо плаћени. Живимо ушминкану копију привредних кретања 19. века. Вештачка боја која нам мути ум долази из чистог полупериферијског хедонизма: куповине неквалитетне робе, потрошње брзе хране и обавезног упражњавања парадајз - туризма.

Економска битка делује изгубљено. Разлог за то је општепознат - неолиберализам и тиха окупација, али то није довољно. Новом тоталитарном друштву у настајању потребни су потпуни робови, а не само потрошачки. Ту наступају основне праксе биополитике (Фуко) покоравања чији је циљ свести човека на пуки живот (Бењамин), избрисати линију између човека, биљке и животиње, изједначити пуко и праведно постојање (Бењамин). И тако направити комплетног послушника. За сада, ове праксе још стоје под знаком питања. Али, тренд је такав да ће се ускоро на њих, уместо упитника, ставити печат и испоручити их као тачке.

Питања која нас поричу, а на која ћемо морати пронаћи адекватане одговоре, можемо чути у емисији „Лични став“, Ненада Михаиловића. Концепт емисије заснива се на интервјуу са неком медијски познатом личношћу, политичар, глумац, писац итд. Ту се углавном причају стандардне, истрошене приче о заосталој Србији и властитој прогресивности. То је досадни део. Али, при крају се дешава твист, са питањима водитеља која изражавају срж онога што нам као друштву следи. Она сe тичу абортуса, легализације еутаназије, проституције и лаких опијата,  ставова о смртној казни и кажњавању педофила, ГМО храни, уласку Србије у НАТО (маска ЕУ је скинута), геј браковима и усвајању деце, увођењу психијатријске дозволе као предуслова за родитељство, веровања у Бога, односа према цркви итд. На тим питањима гост се разголићује и његово право лице излази на видело, док пристрастан став водитеља усмерава одговарање. Ретко му се ко није покорио.

Емисија јасно показује да је наша (наметнута) елита поприлично субмисивна. Зато ми морамо бити другачији. Праксе са којима нам суочавање тек следи треба дефинисати и отворено им се супроставити. Неопходно је проширити подручије борбе (Уелбек).  Отпор ће захтевати много више од деловања у сајбер простору.

Издвојићу неколико планова чије нам остварење све директније прети. 

1) Породични закони и одузимање деце

Реформе породичног законодавства у Србији доносе одредбе које дубински подривају традиционални и наслеђени модел породице. (Ђурковић, 2013: 173). Данас у закону не пише да је брак заједница заснована на љубави, већ на емоционално/сексуалној вези, а брачна превара више не повлачи правне и имовинске последице. Самим тим, ускоро неће ни моралне (Ђурковић, 2013). Таквим решењима се легализовао промискуитет, отворио простор за разне манипулације у вези са правним аспектом породице и кренуло путем изједначавања брачне заједнице са ванбрачном.

Са новим одредбама које чекају увођење, пажња се усмерава ка деци и васпитним методама. Деца добијају широк спектар права, а никакве обавезе. Омогућава им се једна врста самовлашћа. Држава зазузима став да је дете увек у праву, а родитељ никад. Ако се неко од родитеља побуни, дете му може бити одузето. Тиме се подрива биолошка и правна функција родитеља (Ђурковић) и уводи хаос у породицу. Преко мантре о нултој толеранцији за телесно кажњавање деце, креира се могућност њиховог измештања из биолошке и слања у неке "напредније" и "западније"  породице.

Овим реформама породица постаје чисто интересна заједница. Тиме се повлађује индивидуализму либералног друштва.  Огист Конт је још давно, у својој педесетој лекцији из социологије, побио заблуду да су породични односи могући на таквим темељима:  "Заснована углавном на привржености и захвалности, породична заједница је предодређена да директно задовољава, самим својим постојањем, целину наших инстиктивних потреба, независно од било какве помисли о активној и сталној сарадњи с одређеним циљем, осим ако за циљ нема своје сопствено утемељење. Ако, на жалост, усаглашавање послова постане једини смисао везе, породична заједница нужно показује тенденцију да се дегенерише у обичну асоцијацију, а често јој, чак, и не треба дуго да се суштински разбије".

2) Претпостављена сагласност за донорство

Нови закон о трансплатацији, на коме се већ увелико ради, аутоматски од нас прави доноре органа. По њему ћемо сви бити сагласни са тим да нам се после смрти одстране органи. Ако то не желимо, мораћемо отићи у општину или у суд да потпишемо одређена документа и путем њих јасно искажемо противљење. Проблем је што ће се тако створити база података о хејтерима донирања. Другим речима – биће то списак  црних оваца.

Развијајући овај тамни сценарио даље, можемо се упитати неће ли претпостављена сагласност на донирање у неким случајевима учинити да човек буде вреднији мртав него жив. На пример, одласци са операционог стола у вечна ловишта се и иначе дешавају, а овако би могли да учестају.

3) Сурогат материнство и репродуктивни туризам

Сурогат материнство је рађање за другог. Подразумева дефинисан однос (најчешће регулисан уговором) по коме наручиоци (раније супруг и супруга, а данас све више истополни парови, па и појединци) проналазе жену која ће за њих пристати да у себе прими оплођени ембрион, да изнесе трудноћу и да након порођаја дете преда "намераваним родитељима" (Ђурковић, 2015: 247). 

У Србији се припрема терен за увођење сурогат материнства. Она као осиромашена, потлачена и правно неуређена држава, представља идеално место за развој репродуктивног туризма. Чињеница је да су мајке које се одлучују за ову праксу најчешће сиромашне жене, подложне манипулацији и експолатацији - оне постају инкубатори за богате, а њихова деца се третирају као пука роба.

 "Где то може да заврши, добро показује случај Индије у којој је сурогација прерасла у праву индустрију репродуктивног туризма. Тамо агенције и клинике годишње обрну око 400 милиона евра у бизнису током кога сиромашне Индијке у себи носе и рађају децу за богате наручиоце са Запада. Говори се о новој 'поткласи узгајивача', односо сиромашних жена којима је то постао посао" (Ђурковић, 2015: 259).

4) Сексуални туризам

Србија док чека увођење репордуктивног, ужива полако једну нову бит туризма, ону за коју говоре да је њена истинска будућност - сексуални. Путници на својим екскурзијама више не траже смисао, већ  јефтино задовољство и потрошну робу којом ће се "наслађивати" у новим колонијалним световима. Изгледа да се, као понуђачи, у такав систем добро уклапамо. Наиме, Београд добија етикету балканског Бангкока, а ни остали већи градови у томе не заостају.

Постали смо снажно упориште ове врсте туризма. Егзотични смо и јефтини. Наше је да испоручимо тела, а неспокојни Запад задржава право да на хиперреалној пијаци слободно бира.

5) Еутаназија - повратак еугенике

Еугеника, наука примењена у сврху побољшања и контроле људске врсте, свој повратак најављује легализацијом еутаназије ( убиство из милосрђа), која стоји као могућност у Нацрту Грађанског законика. Либерални закони уводе либерални тоталитаризам. Стихови "када су дошли по", ако се не размисли на време, рецитоваће се поново.

Најекстремнији пример јесте Холандија, где је еутаназија дозвољена за лица старија од 12 година. Јасно је чему то води. Нацисти су имали своју визију (нат)човека, одстрањујући непотребне примерке из друштва.  И то не стрељањем, већ овом, "хуманијом“ праксом. У питању је била идеја о животу који није вредан живљења и уколико се овим путем настави, можемо очекивати либералну визију (нат)човека, коју ћемо добити у задатак да створимо. И то дословно, у билошком смислу.

Аутор је мастер социолог из Новог Сада

Литература:

Ђурковић, М. (2013). Тамни коридори моћи. Укронија: Београд.

Ђурковић, М.(2015). Илузија Европске уније. Катена Мунди. Београд.