Мементо

Ратни дневник 1914-1918

Хероји Великог рата - Милета М. Продановић

Мина Ерић, Прањани

Читајући Ратни дневник 1914-1918 Милете М. Продановића упознајемо се са одређеним сегментима Великог рата, његовим утицајем и последицама како на читав српски народ тако и на појединца. Милета М. Продановић овим дневником успева да сачува траг о значајним историјским моментима, али и о ономе што се иза њих крије, а то су психолошка стања српских војника у мучним временима. Име Милете М. Продановића широј заједници неће бити међу првим асоцијацијама када се говори о Великом рату, али за свој пук, породицу и завичај, он је кључна личност о чијим се поступцима и сто година касније и  те како говори.

Припадао је Првој батерији Шумадијског артиљеријског пука „Танаско Рајић“ и вршио дужност наредника батерије у административном погледу док је касније био унапређен и у поднаредника, али је такође припадао и многочланој породици Продановића тако да се те две сфере прожимају током читавог дневника.
Пратећи историјске прилике које обухватају мобилизацију, кретање војске преко Албаније, Крфа, до Солунског фронта као и борбе и пробој Солунског фронта, Магленску равницу, положај војника, победу и повратак у домовину уочавамо и интимну исповест једног човека, отргнутог од своје куће, породице и завичаја. Упознајемо се са Милетом М. Продановићем, угледним трговцем који је у свом крају био цењен и поштован што се није променило ни током рата. Увиђамо да је био стуб Прве батерије Шумадијског пука, ослонац не само војницима већ и командантима који су у њему видели особу од поверења и части. Говорили су за њега да је лично храбар, интелигентан и примеран службеник. Веровао је да је потребно уложити труд, напор и веру у служењу старешинама јер боље је као частан човек, веран Србин погинути, него као издајник живети. Војницима није дозвољавао да им изговор за напуштање батерије буду породица и деца јер би они требало да буду мотив за борбу за част. Био је уверен да ће у будућности  потомци помињати њихова имена и дичити се њима, да ће им бити узор и модел понашања како не би лутали у магли већ ће имати част и образ као славни преци.

Са члановима породице, а нарочито са братом Здравком био је чврсто емоционално повезан што се види у белешкама о кошмарима који најављују несрећу – смрт брата Здравка. Како је време пролазило, удаљеност од породице га је све више мучила. Током боравка на Крфу, често размишља о својима и те мисли преноси у дневник уз описе природе какву први пут у животу види.  Шетајући поред мора, описује долазак бродова, Епирске стене, морске таласе и чамце како играху по зеленој води док му се очи отимаху преко залива ка северу, где је наша мила отаџбина. Стамен и јак какав је одувек био у лето 1918. попушта са здрављем, а до таквог физичког стања долази не толико због напора и преморености већ због тога што дужи временски период нема вести од својих Прањанаца. Када сазнаје да му је после неколико месеци тишине стигло писмо од породице, не може да дочека да сване нови дан и да то писмо прочита. Како каже, та карта га је поново оживела јер је од бриге, туге и чежње клонуо.

 

Ратни дневник 1914-1918 носи велику уметничку вредност због тога што је прожет разноликим поређењима, метафорама, дескриптивним сликама. Продановић уверљиво описује тренутке када је први пут видео аероплан, када је први пут видео море и морски брод. Описује сваки сусрет са пределима и природом која је другачија од оне којој нестрпљиво жели да се врати. Такође, Продановић 1916. године даје и опис физичког изгледа војника што се може повезати и са њиховим стањима у том периоду. Приказујући изглед српских војника постепено из првог лица множине прелази у треће лице једнине што код читаоца оставља утисак да се војна формација временом изобличава претапајући се у масу која се своди на опис једног појединца измученог лика карактеристичног за све у Првој батерији Шумадијског пука. 

Дневник завршава повратком у домовину октобра 1918. када јашући испред своје батерије, заједно са пуковником Вукашином, кроз разговор евоцира сећања на Косовски бој која су сачувана у народним, косовским песмама. Након приказа емотивног сусрета са породицом и олакшања које је осетио када се уверио да је код куће све у реду, да су деца порасла и да су сви здрави, материјално добро обезбеђени јер је отац о свему бринуо, Продановић завршну реч посвећује Крфској декларацији потписаној 20. јуна 1917.
Кроз Ратни дневник 1914-1918 Милету М. Продановића упознајемо као наредника, а потом и  поднаредника Прве батерије Шумадијског артиљеријског пука који је међу војницима и комадантима веома поштован.

Међутим, намеће се питање: како је Милета М. Продановић живео у мирним временима? Из породичних успомена сазнајемо да је заиста био једна велика личност, вредна сваког дивљења и поштовања. Завршио је гимназију, а потом и Трговачку академију у Бечу.  Имао је своју библиотеку, путовао је по Пешти, по Бечу, тако да је имао богато  животно и читалачко искуство. Помиње се у Српској трилогији Стевана Јаковљевића као домаћин и трговац из Прањана који је водио дневник. У својим родним Прањанима имао је фонд за школовање сиромашних ђака, а сви они који су имали било каквих поблема у селу, слободно су могли њему да се обрате за помоћ или савет. Давао је људима менице, чак и своје ствари стављао је под хипотеку како би помогао другима. Био је оличење некога на кога се село могло ослонити, а томе сведочи податак да је имао преко сто кумстава. Поред тога, биран је и за председника општине и за посланика. Основао је Чачанску банку и био председник управног одбора Хипотекарне банке у Београду. У име Краљевине водио је лицитације за Србију и био је познат по томе што је био поштен човек коме је светиња била да никога не увреди. То се види и по томе како је доживљаван у својој околини.

У тренутку мајчине смрти, 1948. године када је владала немаштина и комунисти им одузели све што су стекли, помоћ приликом организовања сахране, пружа му управо један од момака који је био запослен на његовом пољопривредном газдинству које је пре рата било велико. Милета М. Продановић био је богат пре свега у духовном и емоционалном смислу. Са женом Цвијетом имао је велику породицу. Пет кћери које су се удале за пет трговаца и шест синова. Најстарији син Милан био је спреман да настави очев посао, завршио је Економски факултет и запослио се у банци, али 1943. године одлази у заробљеништво, једно време проводи у италијанском логору и живот завршава у Венецуели. Други син Душан је такође завршио Економски факултет и радио је у штабу Драже Михаиловића. Код куће га је пронашла Шеста личка дивизија која га је одвела на стрељање. Живот је изгубио када и Јован Дероко који је био, иако најмлађи, један од  најспособнијих командната четничке организације. Тешка судбина задесила је и трећег Милетиног сина, Момчила. Он је завршио агрономију, а био је и резервни капетан коњичке краљеве гарде. Избегавши стрељање на Бањици, у Прањанима га поново проналазе и одводе на стрељање у Горњем Милановцу. Међутим, како је некада седео у клупи са Милошем Минићем, он издаје наређење да Момчила Продановића месец дана, сваку ноћ за редом, изводе на стрељање, али тако да сваке ноћи убију све осим њега. Поред те велике трауме, доживео је дубоку старост (90 година) и дочекао је да има успешну децу и унуке. Син Божидар, у свету уметности и сликарства познатији је као Божо Продановић.

 

Након завршеног Факултета ликовне уметности у Београду, једно време је радио као професор у уметничкој школи, потом и на ФЛУ у Београду. Горњем Милановцу је поклонио своја 82 уметничка дела, у која спадају уља на платну, акварели, мозаици, графике, а у поставци Музеја Другог српског устанка у Такову може се видети још 13 његових дела као и сликарски пибор који је касније Музеју даровао Божов син, такође сликар, Милета. Пети син Милете М. Продановића био је Мирослав, по занимању грађевински техничар који је предавао у Техничкој школи у Чачку. Такође је радио и у Основној школи „Иво Андрић“ у Прањанима где је био наставник техничког образовања. Најмлађи син, Милош, завршио је Еелектротехнички факутет, једно време је радио као професор и био један од директора у Електропривреди. У Прањанима је био познат као Чика Мишо, један од омиљених људи у селу. Када је отишао у пензију, вратио се у Прањане где је држао часове математике многим генерацијама, од вежбања за контролне задатке до припрема за упис у средње школе и факутете. Баш као и отац, био је оличење доброте и поштовања.
Глава овако велике и успешне породице, носилац одликовања као што су Албанска споменицa, три Ордена Светог Саве, Медаља за грађанске заслуге, Орден круне, Милета М. Продановић,  живот је изгубио 1945. у 61. години када се из Босне враћао у Србију и када су га ухватиле јединице КНОЈ-а и након држања у затвору стрељале у јаму безданку заједно са осталим Продановићевим саборцима.

Од породице сазнајемо да је био војник и у Првом и у Другом балакнском рату и у Великом рату и да је о свим ратовима водио белешке које је, када се рат завршио, средио и фомирао дневник. Писао је такозваним краснописом који се тада учио у школи. Један од занимљивих података је и тај да је захваљујући Божу Продановићу, Добрица Ћосић долазио у Прањане док је писао Време смрти и читао Ратни дневник 1914-1918.

Ратни дневник 1914-1918 штампан је тек 1994. године у  издању Скупштине општине Горњи Милановац и Дечјих новина, захваљујући потомцима Милете М. Продановића који чувају оригиналан рукопис.