Блог

Јајетов зуб

Вања Ковачић

Не гони ме смрт, већ живот – раслабљен, расточен, блед; просејан кроз хиљаде шака, смекшан урокљивим очима, попљуван отровом од ког бујају нечовештва. Празник је. Опет читам библијску причу о Давиду и Голијату. Ћутим док несита ала прождире радост по радост. Мучи ме немоћ. Трбух јој наликје на усићену крушку. Гега се за Сунцем. Чкиљи. Мучки би га усисала у свој бездан. Ако узме Сунце, како ћу живети у вечитој ноћи?

У мрклом мраку, на кости падају први немири и прве мржње. Врте кости, док не прогоре. Чим пукне дан, бунован, одлазим на падину, ширим руке – уверен да шупље кости могу да ме одрже између неба и земље. Из подвале вечите ноћи ме трене какав хук или живи створ. Изигран вучем скупљене кости до своје прчварнице. У бесаној тишини, читам басме; шарам их по камењу. Празник је. Покушавам да отворим флашу белог вина. Не дам бесу да згрчи прсте. Снажно сам гурнуо чеп низ грло флаше. Пресуо сам чашу и сркао бело вино. Чеп је плутао у вину – мизеран и скоро неприметан. Празник је. Не гачу пошасти... не чујем их. У дамарима дрхти страх док прелазим праг своје прчварнице. Кажу да је ту, на мом парчету земље, где одмарам душу, ала играла дивљу игру на очима престрављених звери. Нестала је, кажу, у чаврнтији покрета и ноћи. Чули су аваз, а потом тешки мук. Застали јесу, прекрстили се, обрисали зној и наставили да раде. Нити су јој ишли на очи; нити су јој скочили за очи; нити су се вратили по откосе. Принели су јој страх, зној и кукавичлук као жртву. Пусте приче... (Умирујем се.) Пре него што сам избегао у тишину, умирио се између планине и реке, гледао сам смрт. Лагано, мучки је навлачила своју слуз на угашена лица. Божанска варница је умела да бљесне, изненада, и тада би лик био изображен у страхотну лепоту. Та страхотна лепота, нељудска, се спуштала на лик помиреног човека као маска. Лица на којима сам се огледао, тражећи потврду свог постојања, су носила маске хладних даљина. Празник је. Клатим се на сточићу и мислим о неситој али која уходи Сунце у нади да ће га смазати. Прешли су ме... слатко су говорили разрогачених очију. (Умирујем се.) Кљују речи. Ала чује тутањ тешких табана. Када јој досади шкрипа натоварених телеса, процепи земљу и, док си ударио дланом о длан, склони главу мед облаке. Чује ме. Отежао сам. И да нисам, не умем да милим по земљи. Зашто бринем? Чак и да се моје парче земље процепи, смислићу стотине изговора због којих нећу кренути у гору у воду по храброст, која ми је утекла као зец. Хитро ћу заобилазити њен труп. Кршићу шаке и уз молитве пришивати клетве. Знам да је нећу са места маћи, али ћу бар помирити раздробљену савест и сан.

Празник је. Сећам се смрти. Хладна је као гуја. Смртници, мученици, верују да смрт наступа оног часа када тело пресвисне. Долази ли смрт из пустог, добро скривеног пространства? Или је, ипак, њена срж – језовита хладноћа гује свезана за живот? Умео сам да осетим жилу хладноће у живима са којима сам говорио. Склањао сам очи са залеђених лица и замишљао сочне воћке, присећао се сласти. У среди кајсије је коштица; с лакоћом сам одвајао сласт од језгра опорости. Мучила ме је немоћ, јер нисам умео да одвојим смрт, неситу алу која прождире радост по радост, од живота који се тискао у надувеном трбуху. Сваку коцку шећера би прво промуљала у својим устима; отежао сам од сокова у који је сваки залогај био утопљен. Склањао сам се од алавог човека, али би ме, на кварњака, сачекао у слепој улици. Звирлао сам да не бих гледао како на чисту кожу спушта маску лукавог створа. Да га нисам уплашио? Зашто лепи слојеве лукавстава? Стидео сам се сам себе. Ловио сам покрете, навике алавог човека. Чекао сам га под ниским, баршунастим небом. Отварао сам му своје срце, онако како сам га у издубљеним ноћима отварао свом Богу – када сам био испљуван и ишибан. Срце се сећало крви у којој нису плутала зрнца лукавства. Није хтело да бије у бајатим прсима; откуцаји су били троми, тешки. Опомињало ме је да је кожа упила нечист. Лечио сам се истином, кушао сам истину. Алавом човеку сам признао своје немоћи, страхове; показао сам му промрзлине – у нади да ће се умити, пустити кожу да дише... У слепим улицама сам умео да набасам и на смиреног човека.

Пријао ми је додир човека. Кад год бих га срео, без много думања, прелазио сам на његову страну. Говорили смо крупним гласом и грохотом се смејали. Вукао сам за рукав алавог – да чује грохот човека ком храброст није утекла као зец. Смирени човек није приметио да са нама хода алави створ који би у свој бездан усисао Сунце. Из уста смиреног човека је излазила милост, светло оружје, која је пробијала маску. Чуо сам смех који је допирао из бајатих прса алавог човека. Уловила га је милост.

Сунце се обазире. Алави човек га није усисао у свој бездан. Биће да су мреже милости довољно чврсте. Ако ала из приче стане пред моје очи, нећу поћи у гору у воду по храброст, која ми је утекла као зец, већ ћу позвати смиреног човека, чувара.