Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Е-хроника

Путопис Малта, 2. део

Шеталишта

Слободан Владушић, Суботица

Некада туристи пожеле да сазнају како заиста живе људи у чију су земљу дошли. Та жеља их међутим, брзо прође. Посебно у all inclusive ситуацијама. Тада постају довољни сами себи и свом хотелу. А шта би се и о том обичном, стварном животу могло рећи, што се унапред већ не зна? У свачијем животу преовлађује преживљавање, са причама, емоцијама, симпатијама и мржњама, које изблиза делују крупно, а касније, из далека, ситно и неважно. Водостај свакодневице је исти на свим меридијанима, осим тамо где је преживљавање постала борба за опстанак. Где је сваки дан можда последњи дан. А ту причу, опет, нико не жели да слуша.

Тако је вероватно и на Малти. Испод покрова кратких погледа које упућујемо домицилном становништву – рецепционарима, продавцима, келнерима и келнерицама, од којих неки и нису Малтежани – креће се, с ногу на ногу, тзв. обичан живот, увек у једносмерној улици, увек споро, увек у колони, са укљученим сиренама, испред нас и иза нас. А када неко и покуша да нам каже какви су заиста Малтежани, не иде даље од општих места која се могу применити и на остале блиске народе. Позивајући се на утиске неких својих пријатеља који већ дуго времена живе на острву, водич нам је тако рекао да су Малтежани лењи људи. Али, зар су Грци, Италијани, Шпанци, Египћани и Турци, вредни? Зар је ико у басену Средоземног мора вредан? И зар уопште још неко верује да богатство неке државе зависи од вредноће њених становника, замишљене као напоран рад у фабрици или у пољу?

Не, нико не путује да би сазнао како тамо негде људи живе. Путује се да би се прекинула кућна свакодневица, а не да би се тамо где смо отпутовали, тражила страна.

Па ипак, после неколико дана разгледања атракција, запитали смо се какав је тај невидљиви живот на Малти и ко би могао да нам на то питање одговори. Људи, Малтежани, свакако не. Било је премало времена да бисмо се са неким упознали толико да бисмо могли да причамо отворено. Прошлост Малте, такође не. Малтежани су често у њој били саучесници, а не учесници, па се из ње сазнаје више о другима, а мање о њима самима. Тако нам је преостало да, шетајући Малтом, погледом тражимо видљиве трагове те невидљиве Малте.

Прво што смо видели била су та дугачка, издигнута шеталишта. Она се отмено простиру између стиснутих редова високих зграда и обале или марина која се пружају у њиховом подножју, попут жртвованих положаја, које сада немилосрдно запљускују зимски таласи. Поплочана, осветљена низом стилизованих фењера у којима светле модерне лампе, та шеталишта више припадају Малтежанима, него туристима. То се види по томе што се на различитим местима налазе табле на којима се шетачи позивају да буду тихи како не би ометали становнике који живе у оближњим зградама. И заиста, људи који су се шетали заједно са нама били су тихи. Тихи су били и ресторани на самом шеталишту, оивичени провидним зидовима од најлона, унутар којих су, поред столова и столица, биле постављене гасне грејалице, попут неких малих топлотних светионика. 

По шеталишту трче џогери са телефонима у рукама и малим једва приметним слушалицама на ушима. Трче усредређено, не обраћујући пажњу на шетаче, у друштву музике која би требало ваљда да им разбије осећај усамљености. Поред њих шетају британски, немачки, шпански, италијански туристи, као што би шетали и Малтежани. Језици хује један до другога, као возила на коловозу до шеталишта: мимоилазе се и разилазе, без додира. Ми ходамо мирно, ћутећи, поред ретких ресторана из којих допире једва чујна музика и камених осматрачница, које се изградили Велики Мајстори, поглавари Реда светог Јована и владари Малте, још у средњем веку, да би на пучини приметили долазак непријатељске флоте. Бочно од нас, пролазе низови аутомобила чији возачи увек имају мање времена, него што им је потребно. Са друге стране је море, које се не креће и које не зна време. Као да пати од неке космичке досаде, оно се забавља подражаваћи боју неба: тамо где облаци изгледају тешки и пуни кише, море је сиво и тамно; тамо где су облаци свежи и лаки, море је прозрачно плаво.

Између коловоза и мора, налазимо се ми, шетачи: крећемо се, али времена имамо довољно.

Тада нам је поглед запао за безбројне металне клупе које су начичкане на том шеталишту. Има их толико, као да се неко плашио да ће хиљаду шетача одједном пожелети да седне и да се одмори. Сели смо на једну од њих. Била је удобна. Гледали смо море и размишљали о шеталишту и тим клупама, ћутећи.

Стари Грци су имали обичај да разговарају и филозофирају, шетајући се. Знамо да су се такви људи називали перипатеричарима, али исто тако знамо и то да их данас нема. Тешко нам је да их замислимо присуство перипатетичара данас, исто као што би нам тешко било да замислимо крчму, кафић или ресторан у неком грчком полису. Те две ствари су повезане. Разговор се из природе сели у затворен простор. Из шетње, за столове у кафанама. Тамо где постоје крчме или кафићи, нема перипатеричара.

Шетајући се, човек је раније разговарао, а сада током шетње ћути, носећи на леђима самоћу, као руксак. Та самоћа, међутим, није исто што и усамљеност. Самоћа је изабрано стање, док је усамљеност коб; она се не носи са собом, она нас прати као несрећа.

Шетачи су путујући самотници који су то чак и онда када шетају у друштву. Сада, када су перипатетичари исчезли, речи су током шетњи постале много скупље и штедљивије. Ко то не зна, тај је залутао на шеталиште. То се нарочито види на шеталишту дуж обале Малте. Бројне клупе које су постављене тако да гледају на пучину, не помажу нам да одморимо ноге, већ свест која тражи самоћу да би се прибрала. Клупе само појачавају тај осећај изабране самоће. Иако су довољно велике да на њих седне троје или четворо људи, оне су направљење само за једну особу. Или, евентуално, за још једну.

Они за које је самоћа и усамљеност исто, не шетају овим шеталиштем поред мора, већ користе зелено-беле аутобусе градског саобраћаја који ће их за 1,5€ одвести у Валету или било где другде на Малти. У тим аутобусима, сем туриста, нарочито оних млађих, има и много Малтежана.

Па ипак, нису ли ова тиха шеталишта и бројне клупе окренуте према мору, управо она невидљива Малта коју смо тражили? Бивајући усамљено острво у Средоземљу, Малта као да је овим шеталиштем и клупама ту усамљеност претворила у самоћу: претворила је коб, претворила је муку,  у део свог карактера, у део своје личности.