Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Е-хроника

Историја није учитељица живота

Петер Хандке, Просефест- Нови Сад

Публика која је синоћ дошла у Српско народно позориште због Петера Хандкеа није могла да чује најављени разговор славног писца који је с њим на сцени требало да води његов преводилац Жарко Радаковић. Без објашњења, читалачкој публици је преостало само да се разиђе након свечаности на којој је писцу уручена награда „Милован Видаковић“, чиме је отворен 11. Међународни фестивала прозе „Прозефест“ у Новом Саду.

То изненадно одустајање од разговора, који неки приписују томе да је писац веома непредвидљив, можда се може објаснити оним што је дан касније, јуче у Змај Јовиној гимназији, Хандке рекао када су га ученици питали како се осећа у Србији. „Осећам се на свом месту онда када нисам у јавности, кад нисам званичан. С друге стране, мој списатељски рад је јаван рад. То је онда дилема, али радујем се да сте ви ту и да нећете изгубити много времена, јер време је ручку“, нашалио се и додао да је срећан и захвалан што је у Новом Саду.

У опуштеној атмосфери сусрета с ђацима, одговарао је на питања о омиљеним писцима с ових простора, међу којима је навео Иву Андрића, Милоша Црњанског и Александра Тишму, затим о свом младалачком бунтовништву, када је стваралаштво тадашње немачке књижевне елите на састанку Групе 47 назвао будалаштином јер му је, каже, сметало да неко чита два минута, а да се онда одмах доноси суд ко је бољи. „Био сам млад, одрођен од форме“, казао је и додао да је то било време Битлса и Стонса.

За читање и писање мора се имати воља, потреба и страст, истакао је Хандке, додајући да је то важно и за цео живот. „Кад си млад, пишеш кратке реченице, а као старији – дуже. Кад бих сад писао кратке, осећао бих се као преварант. Морам дуже да пишем јер тако осећам стварност. Жена ми каже пиши кратке, али ја не могу и ако бих тако писао сваку реченицу, помислио бих да сам писац крими-романа“, рекао је, након што му је један ученик признао да му је тешко да чита његове описе.

Причао је како је некад пуно путовао Југославијом, где му се допало то што „нема пуно боја као у Аустрији“, што је „без боја“ а то је „већ било довољно“. „Не говорим о држави, ја сам писац предела, природе и пишем о људима, колико су различити. Не сматрам да се из историје може нешто научити. Ја сам антиисторичар, верујем у природу, то је моја књижевност“, додао је. Због свог противљења бомбардовању Југославије, Хандке је био оспораван и литерарно у Европи, а ђаци су га питали како то да је као човек са запада имао мишљење супротно већини са запада.

„То се и ја питам“, казао је Хандке, додајући да су реакције на његово дело „Зимско путовање или Правда за Србију“ стигле тек после четири недеље, после чега су почели напади. Рекао је да после свега не осећа никакво кајање, али ни задовољство, јер он није поносан човек, него неко ко је хтео да обиђе земљу, опише како је то било 1995, како се у Београду на улици продавао бензин у кантама, а у Бајиној Башти је изненада пао снег... „Цела Србија је тада била празна, онда је дошла зима и ја сам хтео да то приповедам, а испао је скандал јер је Србија унапред била проглашена за земљу непријатеља“, навео је Хандке.

У том „Зимском путовању“, са поднасловом „Правда за Србију“ нема, како је истакао, новинарског језика који је био у „пратњи“ сукоба на простору Југославије и тај језик имао је, додаје, велику моћ. „Многи га сматрају природним. Напротив, вештачки је. Журналистички језик влада светом, а многи писци данас пишу као новинари и то већ води у катастрофу. Молим вас, немојте да пишете журналистички“, поручио је гимназијалцима Хандке.

Са своје 23 године, Петер Хандке је објавио први роман „Стршљени“ (1965), а на светску књижевну сцену ступио је романом „Голманов страх од пенала“ (1970), по коме је немачки редитељ Вим Вендерс снимио истоимени филм. Двојица уметника сарађивала су и на култном Вендерсовом филму „Небо над Берлином“, по Хандкеовом сценарију. Током пола века дуге каријере писао је и бројне приповетке, песме, драме и преводио је с енглеског, француског, старогрчког и словеначког језика. Аутор је око 60 књига, између осталог „Спори повратак кући“, „Кроз села“, „Опроштај сањара од Девете земље“... Лауреат је бројних признања, међу којима су „Франц Кафка“, Ибзенова и Вирт награда за европску књижевност. Бухнерову награду вратио је у знак протеста због бомбардовања Југославије 1999. У вртлогу полемике био је и 2006. након што је присуствовао сахрани Слободана Милошевића.

Извор: Политика

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari