Memento

Julski dan pesnika poraza

Autor: Viktor Škorić

Dušan Vasiljev (1900-1924)

Put nam je svima u bolu isti,

ma se mi kako zvali

Dušan Vasiljev, Žice

Bilo kom letnjem šetaču pored zgrade kikindske gimnazije gotovo je nepojmljivo da jedan užegli julski dan pun tišine i umornog njihanja senki lipa – koje jedva da proizvode neki hlad – poveže sa značajnim događajem za instituciju pored koje prolazi; mogućno je da je baš tih dana pravi dan škole pomenute gimnazije. Godinama već bista pesnika Dušana Vasiljeva, na odstojanju od nekoliko metara od ulaznih vrata gimnazije koja nosi njegovo ime, posmatra nezainteresovane prolaznike, ali retko kad mu ta pažnja biva uzvraćena. Čak i onima kojima sintagma starog srpskog imena i prezimena nastalog od prisvojnog prideva danas nešto znači, teško da će „pesnika poraza“ vezati za julski dan prepun svetlosti i toplote (Dušan Vasiljev - deluje oktobarski ili novembarski, zar ne?). Pa ipak, Dušan Vasiljev jeste „letnje dete“, rođen u (tadašnjoj) Velikoj Kikindi, 19. jula 1900. godine, umro 27. marta 1924. godine u istom mestu, ali drugoj državi. U okviru te 23 godine i 251 dan, koliko je živeo, stala je sudbina koja je burna, dramatična, praćena zlosrećnim događajima i tragičnim ishodom.

Uvreženo je mišljenje da je Dušan Vasiljev prevashodno i jedino pesnik rata.Ne može se osporiti da je Vasiljeva iznedrio rat i da mu je humanistička katastrofa Velikog rata bila opsesivna tema. Svedok tog događaja, Vasiljev spada u red pisaca kao što su Hemingvej, Remark, Jinger, Majakovski. (Zanimljivo je da ako bismo pretražili u večitom kalendaru rođenih pisce iz 1900. godine, pored Vasiljeva stali bi i pisci koji mu poetički uopšte nisu srodni – Žak Prever i Tomas Vulf –, a u istoj godini smrti kao i Vasiljeva,umro je još jedan bivši podanik austrougarske monarhije – Franc Kafka.) Upravo stoga stvaralaštvo Dušana Vasiljeva prati jedna opšta teskoba, tmurno i tmolo osećanje bola, stida i stradanja. Biografska je činjenica da je on samo poslednju godinu rata proveo na frontu, na reci Pijavi u Italiji. Bilo je to dovoljno da mu se neki događaji i slike uvreže u sećanje, u nezaborav. Boravak na Pijavi dokaz je da je ratna tehnika Prvog svetskog rata bila toliko napredna i stravična, i da su bile dovoljne nedelje i meseci, a ne i čitave godine, da bi one dovele do traumatizacije kod čoveka. Posledice rata Vasiljev će osetiti posteriorno i iskazati ga u svojim pesmama, novelama i dramama.

Upravo je zaborav jedna od ključnih reči pesništva Dušana Vasiljeva, tačnije nemogućnost zaborava, „higijene nesećanja koja vida“. Njegova, Vasiljevljeva, nemogućnost da se u posleratnim godinama otkloni od traumatičnih događaja proizvešće jednu dugu, tumuloznu, unutrašnju, borbu, u kojoj će sva velika pitanja biti postavljena pred sud humanosti: pitanje dobra i zla, greha, stradanja, Boga, pesništva i novog čovečanstva. Naš pesnik ekspresionista dugo će pred sobom imati samo jedan ideal – Čoveka, sa naročito značajnim početnim velikim slovom, pisanim u duhu ekspresionizma, ali i sopstvenog pesničkog svetonazora. „Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!“, uzviknuće u svojoj najznačajnijoj pesmi, himni posleratne generacije, „Čovek peva posle rata“. Možemo reći da kroz stihove Dušana Vasiljeva provejava jedno osećanje grešnosti i stida, sopstvene ali i svakog čoveka, čitavog čovečanstva, koje je dozvolilo da se odigra klanica Soma, Verden, Galipolje, Kajmakčalan, Galicija, okupiranje Srbije i austrijski zločini u njoj. Iako nije bio svedok ni jednom od ovih događaja – sem, možda, posredno, poslednjem – Dušan Vasiljev osetio je duboku pesimističku notu koju oni predstavljaju za čovečanstvo; za njega ne postoje pobednici – svi smo poraženi. „Bolna, humana tuga“, napisao je Spasoje Vasiljev, profesor književnosti i polubrat Dušanov, kada je u jednom tekstu 1929.godine, intuitivno ali veoma precizno, opisivao stvaralaštvo svog starijeg brata. Ovakvu ocenu izreći će svako ko se malo pobliže upoznavao sa pesmama rano preminulog pesnika. Njegovo pesništvo ne pati od prazne retorike, pozerstva i kiča: mada ponekad ume da pređe u visok patos i patetiku, nema sumnje da je Dušan Vasiljev pevao svoju iskreno bolnu, humanu tugu u svakoj pesmi. Upravo zato one se mogu čitati kao fragmenti, odlomci jedne rastrzane savesti, čija se svest o celini raspala kao i sam svet u kom je živela i obitavala. Čitati mnogo i čitati pažljivo upravo je zato jedini valjani savet koji se može dati za tumačenje Vasiljeva.

Sve su ovo, donekle, već opšta mesta u čitanju vojvođanskog pesnika. Ono što je ostalo nezapaženo ili tek površno dodirnuto, jeste širok spektar pesničkih motiva kod njega, nokturalnost njegovog pesništva, simbolični kolorit („Prolog“, „Krvava pesma“, „Žice“), čulnost pesama koje ponekad prevazilaze pesme Rastka Petrovića, kosmički drhtaj u njima, blagi ali nepotpuni sumatraizam („Grob na severu“, „Kaktus“), pa čak i intimistička atmosfera pojedinih pesama („Noći“, „Odmor“, „Moja soba dok pada kiša“). Jednom reči, nije rat bio jedini. I isto tako, književna sudbina Dušana Vasiljeva ne sme da se podvede, kako se to čini, na samo tri antologijske pesme – „Čovek peva posle rata“, „Plač matere čovekove“ i „Domovina“.

Druga jedna sudbina, ona istinska, životna, bila je surovija po Dušana Vasiljeva. Mladost provevši u Kikindi i Temišvaru, veoma rano, nakon smrti svoje majke Rakile (1877-1908), morao je da vodi brigu o svojim mlađim polusestrama i polubraći (otac mu se ponovo oženio). Prvi svetski rat odveo je njegovog oca, Kostu Vasiljeva (1873-1946), na front, sa kog će se vratiti ranjen. Za to vreme Dušan će u potpunosti izdržavati celu porodicu i voditi brigu o njoj. Nekoliko meseci na Pijavi biće dovoljno da mu nanese trajne psihičke ožiljke, ali to neće biti kraj njegovog službovanja: pri povratku se susreće sa srpskom vojskom u Temišvaru, a kasnije će biti poslat u Kratovo (Makedonija) da goni bugarske komite. Još jednom će postati vojni obveznik 1921. godine, ali tada i trajno otpušten. Bolest psihe svima se tada čini sporednom naspram bolesti tela: Dušan Vasiljev na frontu je oboleo od malarije koja mu je oslabila pluća i učinila ga podložnim drugim bolestima. Bolovanja i osujećivanja ne prestaju tokom celog njegovog života: boravak u Beogradu 1920. godine – za koji će Spasoje Vasiljev reći da mu je za njegovog brata bio najplodniji period jer su tamo nastale njegove najbolje pesme i jer je tamo ostvario značajne kontekte u svetu književnosti –biće prekinut usled slabosti i nemogućnosti da nastavi studije; stipendija za studiranje dramske režije u Minhenu u poslednjem času biće, malicioznim radnjama, dodeljena nekom drugom; više puta mu je odbijena zbirka pesama koju je imao pripremljenu, a biblioteka Albatros prestala je sa izdavanjem pre nego što je njegova zbirka pripovedaka stigla na red za štampanje; zapaljenje plućne maramice, nagoveštene ranijim bronhitisom, osujetiće njegov odlazak u Kovin na mesto nastavnika u građanskoj školi. Poslednji napor učinjen zarad izlečenja, u kasnoj jeseni 1923. godine, odvodi ga iz Čeneja u kom je živeo i radio,u zagrebački sanatorijum na lečenje, ali će i tamo biti odbijen sa molbom da dođe na proleće sledeće godine. On to nikada nije stigao da učini.

Ljubomir Simović je za Dušana Vasiljeva napisao da je bio pesnik periferije, odnosno da je stalni boravak daleko od književnih centara učinio da mu književna sudbina bude na nesigurnim temeljima i svakako ne onakva kakvom ju je svojim talentom i značajem zavredio. Svoju udaljenost nadomestio je bogatom prepiskom, velikom čitalačkom i spisateljskom predanošću, objavljivanjem u tada najznačajnijim književnim časopisima (Misao, Srpski književni glasnik, Progres...) i značajnim književnim kontaktima. Jednom svom prijatelju piše: „Čim te tri sveske pročitaš, poslaću ti, ako želiš, sledeće stvari: Rabindranat Tagore: 'Nacionalizam i pevačke žrtve'. Više od ovog Indijca nisam mogao da nabavim. Imam, zatim, dosta lepu kolekciju Strindberga, D`Anuncija, Anatola Fransa, i naročito Dostojevskog (Moja tri idola: Rom. Rolland, Tagore i Dostojevski). Ja sam prilikom svoga beogradskog puta ponovo prilično obogatio svoju biblioteku“. Divio se Andriću, Crnjanskom (u pismima izražava radost što će njegova zbirka novela izaći tamo „gde je objavljen i 'Dnevnik o Čarnojeviću'“), Panduroviću i naročito Krleži. Sima Pandurović je podržavao Vasiljeva, objavljivao mu pesme i novele u časopisu Misao, a nakon smrti jedini mu napisao (veoma topao) nekrolog. Za Pandurovića, može se reći, Vasiljeva vezuje naročito uspešna saradnja, sa čim se malo pisaca, od tadašnjih novih, moglo pohvaliti: Pandurović je Vasiljeva brojnim pesmama uvrstio u svoju antologiju.

U svedočenjima prijatelja, rodbine i književnih suvremenika pomalja se lik Dušana Vasiljeva kao brankovskog tipa mladića-pesnika ispijena lica, ali sa plamenom u očima. Pisao je mnogo i brzo, u vangogovskom tempu stvaranja, retko i malo ispravljajući ono što je napisao. U pismima je temperamentan, ali i duhovit, piše o svojim mukama, ali nije naporan; njegova glavna nevolja je stanje u suvremenoj književnosti i borba novih, kao i konzervativnost starih (B. Popovića, V. Stajića). Čini se da je sve, pa čak i ishranu, san i svoje bolesti, Dušan Vasiljev podredio jednom – književnosti.

U doba kada su Andrić, Crnjanski, Petrović, Ujević, Krakov i Vasić stvarali svoja imena u književnosti, Dušan Vasiljev uspeo je da nametne svoje. Ovaj podatak možda i ne bi bio toliko čudan da nije činjenice da kikindski pesnik za života nije izdao nijednu zbirku pesama (prva zbirka izaći će 1932. godine, osam godina nakon pesnikove smrti). Cena koja je plaćena za taj uspeh izgleda sumorno: radni zamah koji je za pet godina u književnosti iscrpeo njegovu dušu i telo, nesigurna sudbina njegovih rukopisa (koji se, nakon jedne gotovo pavićevske zavrzlame, danas čuvaju u Narodnoj biblioteci Srbije) i nesrećan život ispunjen nemaštinom, bolestima i neukorenjenošću. Pa ipak, Dušan Vasiljev ostao je buntovni mladić – ta njegova omiljena pesnička figura – u srpskoj književnosti, nepomirljivi eksprsionista i borac protiv neprvdi i stradanja. Vasiljev je postao pesnik običnog čoveka, malog čoveka, tog surovog izuma XX veka, i zato njegovi stihovi imaju dopadljivost i nailaze na široko razumevanje, kako onda kada su nastali, tako i danas, pa čak i pored svog defetističkog i nihilističkog treptaja. Koliko je Vasiljev figura velikog nacionalnog značaja, toliko svojim stvaralaštvo predstavlja izuzetnu spojnicu u širem, evropskom kontekstu. Opšta beda poraza, i osećaj sloma, u isto vreme i želje za promenom, kao i njegova tragična životna sudbina, izazivaju kod nas osećanje ljubavi i topline prema čoveku koji kao da je mesto nas doživeo sve to i našao snage da svojim glasom zapeva. Ako ni zbog čega drugog, makar zbog toga ćemo se u svakoj našoj velikoj životnoj nevolji setiti da – čovek peva posle rata.

Slike koje asociraju na život Dušana Vasiljeva kreću se od bojama nežnih i bogatih, julskih (onih predratnih, iz detinjstva), do sve sivljih, tamnijih, rastrzanijih i mučnijih, ratnih, kao u stripu Tardija. Čak i ona svetla tačka njegovog kasnijeg života – supruga Milojka Vasiljev, rođena Maletić – nije mogla da mu olakša poslednje dane. Kasne 1923. godine Dušan Vasiljev vraća se sa neuspelog puta u Zagreb i pada u postelju u očevoj kući u Kikindi. U to vreme došlo je do razgraničenja između Kraljevine SHS i Rumunije i Čenej je pripojen Rumuniji. Mesecima su supružnici razdvojeni, pišu duga pisma jedno drugom, ali Dušan ne može da ustane iz kreveta, a Milojka bez pasoša ne može da pređe granicu. Dugo godina mučen raznim plućnim bolestima, Dušana Vasiljeva je naposletku iznurila tuberkuloza. Umro je u tihoj martovskoj zori 1924. godine, ostavivši iza sebe – sređenih i nesređenih – preko 300 pesama, dvadesetak novela, četiri drame i svetlo ime u književno nasleđe.