Kultura

O priči i pričanju u 21. veku

Autor: Viktor Škorić

Antologija moderne svetske fleš fikcije "Skrati priču"

Argentinski pisac svetskog renomea Hulio Kortasar kada objašnjava razliku između uticaja romana i kratke priče na čitaoca, služeći se bokserskom terminologijom, kaže da roman igra na bodove, dok kratka priča mora da osvoji čitaoca nokautom. Ova Kortasarova distinkcija između dva značajna prozna žanra HH veka i danas ima određenu težinu; ali kada uzmemo u ruke antologiju „Skrati priču“, ne možemo a da se ne zapitamo na koji način čitaoce osvaja savremena kratka priča, ona koju prepoznajemo kao fleš fikcija. I to neka bude pitanje kojem ćemo, posredno, tražiti odgovor ovim prikazom.

Antologija „Skrati priču“ je ponajpre zbirka od 66 autora, mahom sa engleskog, španskog, kineskog, ruskog i italijanskog govornog područja, kao i pojedinih autora iz Nemačke, Francuske, Mađarske i Srbije. Zajednički objedinitelj svih ovih autora jeste pisanje ultrakratkih proza. Priređivač antologije, Srđan V. Tešin, ističe da je jedini kriterijum za uvršćavanje u antologiju – pored vrednosno-estetskog, razume se – bio da prozna tvorevina autorá ne prelazi 1.000 reči. Tako su se u istoj kategoriji našle: priča od dve-tri rečenice, test ličnosti, mikronovele, anegdotske ili parabolske priče do proze koje imaju određene oblike klasične priče. Sve ovo upućuje nas na polimorfnost fleš fikcije, te na samu neistraženost ovog polja u književnoj teoriji. Ako, recimo, tekst u vidu spiskova sa pitanjima i odgovorima koje glavni junak sastavlja čitamo kao proznu tvorevinu – a takva je priča Rajana O'Nila – onda se postavlja pitanje da li postoji neko izrazito svojstvo fleš fikcije. Odgovor je negativan, ukoliko pod „svojstvom“ podrazumevamo oblik ili kalup po meri priče; upravo priča Rajana O'Nila svojom jednostavnošću i jezgrovitošću potvrđuje nam da je važnije dosledno sporovođenje poetike sažimanja od bilo kakvog ukalupljavanja. Tešin u uvodnom tekstu kao glavne odliku te poetike sažimanja ističe sažetost i kratkoću, što bi ujedno bile i kvantitativne odnosno kvalitativne odlike.

Drugi kriterijum bio je da je autor spisateljski aktivan. Ovaj kriterijum doveo je do više pozitivnih posledica po samu antologiju, ali i našu prevodilačku književnost: sa jedne strane dokazuje se aktuelnost i živost fleš fikcije na svim meridijanima i paralelama zemljinog šara, a sa druge strane čitaocima su dostupni autori koje malo poznaju, koje su slabije čitali ili za koje čak nikada nisu ni čuli. Upućeniji će prepoznati imena Lidije Dejvis (koja u svetu trenutno važi za najznačanijeg „kratkopričaša“), Luise Valensuele, Vladimira Sorokina, En Biti i Džordža Sondersa, ali za one manje upućene svi ovi autori – uz možda izuzetak Margaret Autvud i Davida Albaharija – biće i prvi susret sa njihovom prozom. Velika vrlina ove antologije jeste upravo u tome što se klonila „velikih igrača“, a sadržinsko rešenje našla u odabranim, perspektivnim, srpskom čitaocu nepoznatim, autorima. Nema straha da ćemo se ogrešiti ako kažemo da će mnoga ova imena tek doživeti svoje prihvatanje u našim čitalačkim krugovima. Bude li se to desilo, moramo se ipak ograditi i napomenuti da prevedeno delo iz antologije „Skrati priču“ nije njihova poetika u malom, koliko tek jedan od impulsa njihove pripovedačke žice.

Što se tiče formalih odlika antologije, ona nije organizovana ni po dužini teksta – od kraćeg ka dužem ili obrnuto; ni po prevodilačkoj liniji u kojoj bi jezik originala bio organizujući činilac; ni po tematkoj građi, što isključuje bilo kakvu ciklizaciju priča. Jednostavno rešenje koje Tešin primenjuje jeste abecedni redosled, što svaku stranicu (a neretko se stranica izjednačava sa pričom) čini različitom: ultrakratke priče ujedno se i ultrabrzo smenjujui nema diktature jezika, teme ili koncentracije. Jer, napomenimo i to, fleš fikcija ne zahteva stalnu pažnju, dugu usredsređenost i trajnost jednog raspoloženja; ona se čita brzo kao vest, uzbudljivo kao turistički bedeker, otmeno kao klasik. Ali ne samo kada se čitaju priče – i biografije uvrštenih pisaca na samom kraju knjige takođe su više od pukog biografskog i bibliografskog podatka i, kao da bi da potvrde opštu poetiku knjige, i same su po sebi priče o idejama, povodima i razlozima za pisanje i priče o časopisima i uduženjima za fleš fikciju – dokumenti o autorima koliko i o vremenu.

Knjiga „Skrati priču“ ne pretenduje da bude svetska antologija – za to joj nedostaju autori sa arapskog govornog područja, iz Japana i Afrike. Svestan toga, Tešin za ovu panoramu kaže da bi se mogla zvati i Priče s geografskim poreklom i upoređuje je sa luksuznim brodom koji plovi određenom rutom po širokom moru književnosti. Zato bi, umesto nekih megalomanskih zahteva, bilo bolje reći da je ova knjiga jedan prozor naše književnosti u svet, preko kojeg smo videli, odnosno pročitali, mnoge nove priče i čuli za mnoga nova imena. Taj prozor jeste Kikinda sa svojom negovanom pripovedačkom tradicijom – festival poput Kikinda Short-a i časopisi Severni bunker i Plastelin bili su uslovi da se primete nove žanrovske promene u savremenoj prozi i da se preko istih tih institucija čitalačkoj javnosti u Srbiji predstave u vidu panorame „Skrati priču“.

*    *    *

Nije običaj preporučivati knjigu, a još manje da se ona ne preporuči. Ipak, kada se radi o antologijskoj knjizi, bez obzira na sadržinu, pitanje se samo od sebe nameće – kome je ona, baš takva, namenjena? Dakle, „Skrati priču“? Reći ću da je ona namenjena ljubiteljima književnosti koji nemaju vremena, kojima se u prepunom autobusu čita nešto kvalitetno do sledeće stanice, koji bi da se odmore od sveta računara u svetu knjiga, koje su zamorili dugi romani, koji neguju običaj čitanja pre spavanja (i potom stavljaju knjigu na uzglavlje, tamo gde stoje omiljene knjige), ukratko svakom čitaocu koji se uhvatio u koštac sa erom tehnologije i brzine, a svestan je ontološkog značaja knjige.

Antologija moderne svetske fleš fikcije Skrati priču, priredio Srđan V. Tešin, Arhipelag, Beograd, 2015