Kultura

Roman dualiteta

Autor: Viktor Škorić

Miloš Latinović, Na pogrešnoj strani reke

Danas se u nauci o književnosti može ponegde pročitati misao da je Prvi svetski rat od svih civilizacijskih krahova ipak u jednom uspeo da se pokaže plodan, a to je misao da je iznedrio iz svog grotla kvalitetnu književnost. Kada se iza te tvrdnje potegnu imena kao što su Džejms Džojs, Tomas S. Eliot, Vilijam Fokner, Herman Hese, Erih M. Remark, Henri Miler; kod nas imena Miloša Crnjanskog, Iva Andrića, Rastka Petrovića, Dragiše Vasića; pa između ostalih i imena pisaca o kojima se govori u najnovijem romanu Miloša Latinovića – Ernestu Hemingveju i Dušanu Vasiljevu – čini se da ta tvrdnja poseduje određenu težinu. Ne može se poreći da svi ovi pisci nisu delimično stigmatizovani velikom klanicom 1914-1918, ali svesti ih samo na tu dimenziju njihovih ličnosti i biografija bilo bi ogrešenje o ideju koja stoji iza sentence memento mori, to jest neispunjenja naših obaveza prema znanjima i idejama koja nam iza ovih autora ostaju. Lična i emotivna kakva jeste, „Pusta zemlja“ ne čita se u kontekstu Prvog svetskog rata; Heseov „Demijan“, nastao na istim tim provalijama, nije roman o ratu koliko roman o jungijanskom susretu pojedinca sa svojom Personom. Književno delo, biografija i duh vremena – sve su one u bliskoj sprezi u postratnim godinama (u mnogim slučajevima i nakon oba rata). O njihovim tangentama bi se, dakle, moralo govoriti. Ja ću tu tangentu nazvati figurom – pisac kao figura određenog vremena.

Figure koje je Miloš Latinović odabrao za svoj roman nalaze se na dijametralno suprotnim stranama tog doba, što je dobra osnova za stvaranje totaliteta pogleda na jednu epohu. Sa jedne strane kod Vasiljeva je predstavljeno njegovo temišvarsko, građansko detinjstvo, a sa druge Hemingvejeve sojerske vragolije; polazak u rat, kod jednog nevoljno (Vasiljev, nakon početnog oduševljenja), kod drugog kao prkosno vagabundstvo. Susret – ne stvarni, nego mimoilaženje – odigrao se na italijanskoj reci Pijavi, gde su obojica jedno vreme bili stacionirani, na suprotnim stranama reke i fronta. Otuda i naslov romana, „Na pogrešnoj strani reke“. U ovom trenutku potrebno je uključiti i treću dimenziju koja se pojavljuje u romanu, vremenska distanca oličena u piscu Ćiriloviću koji za stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata piše naručenu dramu u kojoj se odlučuje, umesto Gavrila Principa, da za glavnog junaka uzme Dušana Vasiljeva, a naposletku dolazi do ideje da ga upari sa Ernestom Hemingvejem[1].

„Na pogrešnoj strani reke“ ipak nije knjiga dijaloga – dijalog između Hemingveja i Vasiljeva nikada se nije odvijao, ni biografski, ni u bilo kom vidu književnog. Od početka nagoveštavan, taj dijalog doveden je samo do tačke približavanja, ali umesto glasova i reči, čuju se fijuci i pucnji; kao pisac, Latinović se odupro iskušenju da prkosi svim logičkim okolnostima tog rata – reka je ostala nezajažena.

Na koji način su dati likovi Dušana Vasiljeva, odnosno Ernesta Hemingveja? Veoma jednostavnim i čestim književnim prosedeom: pisac događaje iz njihovih proznih dela prevodi u autobiografski diskurs. Tako je mogućno prepoznati, pored očekivanih stihova srpskog pesnika, i mnoge motive iz Vasiljevljevih novela („Pomrčina“, „Bolest“, „Ispred praga“) ili Hemingvejevih romana „Sunce se ponovo rađa“ i „Imati pa nemati“. I dok se kod Vasiljeva zaista može govoriti o autobiografskom u njegovim prozama (o čemu su pisali Mihajlo Pantić i Bojana Stojanović Pantović), kod Hemingveja se premetanje diskursa čini prenategnutim. Zaista, uporede li se poglavlja o Hemingveju i ona o Vasiljevu, mogućno je primetiti da su ona o američkom piscu anegdotska, knjiška i manjeg naboja, dok su ona o Vasiljevu manje ili više uspela.

Latinović je poznat kao pisac koji neguje intertekstualne relacije i zato pravi izazov predstavljaju brojne rečenice u italiku (koje, razumljivo, čine skrivene citate). Dakle, likovi su modelovani prema motivima iz knjiga pisaca, a tačka gledišta je najčešće iz perspektive objektivnog pripovedača koji opisuje događaje i stanja junaka. Možda su upravo zbog ovakve perspektive pripovedanja najuspelija poglavlja ne ona o negdašnjim piscima, nego ona koja čine svakodnevicu pisca Ćirilovića. Autoreferencijalnost, piščeva polemisanja sa Svarožićem (nekom vrstom knjiškog duha ili duha književnosti) i finansijske nevolje sa provincijski pozorištem dinamična su poglavlja ovog romana. Tek ponegde, kao u sceni kada mladi Vasiljev piše pesme na poljani, kraj reke, ili kada austrougarska vojska nadire do Pijave, stekne se željeni utisak svežine, pronikne se u duh vremena i u biće mladog čoveka onodašnjih epohalnih događaja.

Naposletku, neophodno je napomenuti da ova knjiga sadrži i određene greške, koje se najpre tiču biografija pisaca. Navešćemo jednu, ilustrativnu: u poglavlju „Mesec i višnje“ može se pročitati da je Vasiljev rođen „šestog meseca upravo načetog HH veka“ (Vasiljev je rođen 19. jula) i mi ne nalazimo književnu motivaciju za ovo premeštanje meseca rođenja – dakle, radi se o previdu. Knjiga koja za polazište ima biografiju, a koja je – to je očigledno – pisana sa veoma temeljnom pripremom, ne može sebi dopustiti ovakve omaške. Nadajmo se da će one u drugom izdanju biti uklonjene.

Reka Pijava, graničnik sudbina i ideologija, u romanu „Na pogrešnoj strani reke“ je susret „osećaja da si na pravoj strani“, kao što stoji u motou ovog romana, uzetog od Kamija. Latinović/Ćirilović pokušava da sastavi roman – što na kraju i čini –; i da koristeći se dvema ličnostima koje stoje na suprotnim stranama polariteta, sami ne znajući za te suprotnosti, opiše posledice tog rata, jer „sudbina Dušana Vasiljeva je oličenje ljudskog stradanja u tom ratu. To je istina Velikog rata, u kojem je mali, nepoznati čovek bez izbora i izlaza, u krvi do kolena i bez snova“. A sudbina Ernesta Hemingveja je groteskna, ali i latentno vitalistička filosofija mladog posleratnog čoveka. Da, roman „Na pogrešnoj strani reke“, roman dualiteta, jeste to janusovsko lice rata, prikazano kao dve čuvene maske teatra, jedno smešeće, drugo plačuće.

[1] Poglavlja sa Ćirilovićem prepoznajemo i po tome što sva nose naslov po jednoj vrsti koktela i njihovom sastavu. U književnom slučaju Miloša Latinovića, govorili bismo o postmodernističkom koktelu.

Miloš Latinović, Na pogrešnoj strani reke, Vulkan, Beograd, 2015