Kultura

Snovi osmog života

Autor: Viktor Škorić

Uroš Timić – Osmi život

Čitanje romana „Osmi život“ Uroša Timića, jedan spontan dvodnevni događaj u mom životu, dovelo me je do niza pitanja o pisanju, slobodi mašte i uloge žanrovske književnosti u životu čitaoca. Ta pitanja ću ostaviti za sebe i reći šta me je konkretno podstaklo na promišljanje. Naime, negde oko 140. strane, kada se teren fabule suviše uzburkao i uzdrmao za moj ukus, okrenuo sam knjigu na poslednju stranu i pročitao da je „Osmi život“ roman dvadesetčetvorogodišnjaka. Time aršini koje sam želeo da primenim u čitanju ove knjige morali su biti korigovani, strogost sagledavanja stila i pisanja omekšana, a određeni nedostaci razumljivi. Ipak, ovde se ne radi o čitalačkim ukusima, nego o prikazivanju romana prvenca mladog pisca, i jednako će biti posvećeno reči vrlinama i manama ove knjige.

U drugoj polovini 2013. godine pokrenut je, u saradnji sa izdavačkom kućom Laguna, književni projekat Literarni Online INKubator koji je za cilj imao izdavanje prve knjige autorá starosti između 15 i 30 godina. Ove godine izašle su knjige troje pobednika književnog konkursa; roman Uroša Timića, podrazumeva se, jedan je od njih. Ono što prvo pada u oči pri letimičnom pogledu na objavljene knjige jeste da su mladi autori okrenuti žanrovskoj književnosti i fantastici sa primesama drame. U tom pogledu, roman „Osmi život“ jeste reprezentativni primerak jedne književnosti koja teži da bude sama sebi dovoljna, da iz sebe stvara sopstvene teme i motive, svoje svetove i da drži ključeve svog funkcionisanja. Neodređene oznake mesta (grad detinjstva, glavni grad države) i bezlična i neinformativna imena junaka (Vlada, Nataša, Dejan, Vesna) samo upotpunjuju utisak da je ovaj roman nastao iz konstrukcije mašte, bez preterane potrebe ugledanja na društvenu i istorijsku stvarnost i da samim tim romaneskna priča teži jednoj vrsti opštosti i bezvremenosti.

Knjiga prati detinjstvo, odrastanje i život Vlade, sasvim običnog dečaka. Mada bi se u ovakvoj književnosti očekivalo da je glavni junak po nekim svojim sposobnosti izuzetan, ovoga puta to nije slučaj. „Ništa, baš ništa nije bilo neobično, niti je bilo šta ukazivalo na bilo kakvu promenu – bilo je, takoreći, manje-više dosadno. Ja, mali nestašni dečak, bio sam na terasi svog stana na petom spratu, igrao se dodavanja lopte sa sestrom, dok su naši roditelji čavrljali i ispijali poslednju kafu u tom danu“. To detinjstvo obeležio je nesrećni pad na gradilištu i jezivi ožiljak preko celog lica koji je junak tom prilikom zadobio. Kako Vlada odrasta, atlasovski noseći teret svog ožiljka, on se suočava sa stvarnošću, ljudima i svakodnevnim događajima, stalno imajući potrebu da nađe svoje mesto pod suncem i da svoj život podredi koordinatama običnih života. Sve učestalije, ipak, Vlada doživljava košmarne snove prepune simbola, koje on tumači kao upozorenja i kodove sudbine. Stalno na razmeđi stvarnosti i jave, Vladi ne preostaje ništa drugo nego da protumači šta znače četiri crne figure koje se pojavljuju u njegovom snu, tokom tzv. „paralize sna“. Java i san lagano zamenjuju svoje sfere delovanja i Vlada će se suočiti sa gotovo fantastičnim problemima savremenog života: slavom, organizovanim kriminalom, sektaštvom, ludilom, samoubistvom... S druge strane, u snu će se odigravati njegov stvarni život i tamo će on dobijati odgovore na svoja neizrečena pitanja.

„Osmi život“ jeste još jedan pokušaj davanja odgovora na večna pitanja o zločinu i kazni, o sreći i patnji, još jedno tumačenje smisla života i mogućnosti pojedinca da se odupre i suprotstavi događajima koji mu remete san o idiličnom životu, obučen u ruho žanrovske književnosti. Ovaj roman može se bez ostatka opisati kao triler sa elementima fantastike. U tom pogledu on ne nudi ni više, ni manje od bilo koje druge knjige ove vrste.

Naposletku, ostaje nam reći još nekoliko stvari o formalnim odlikama knjige. Na planu forme ovaj roman ne sadrži nikakve naročite tehnike oneobičavanja. Na početku svake glave narator u prvom licu pripoveda svoj san da bi ubrzo posle toga mesto pripovedača bilo ustupljeno, objektivnom, trećem licu. Fabula i siže se poklapaju, te pripovedanje teče linearno, bez ikakvih reminiscencija i vraćanja u prošlost sve do poslednje glave, koja je svojevrsno objašnjenje i glavnom junaku, i čitaocu, značenja osmog života i smisla Vladinog boravka na zemlji. Žrtvovanje otežavanja forme dovelo je do lakoće stila i pitkosti u čitanju, što je, u stvari, i najveća vrlina same knjige.

Prvenci su knjige prepune sumnje, nesigurnosti i samokritike; ali su u isto vreme knjige najvećih strasti, opsesija i iskrenosti. Šta i koliko može Uroš Timić, ostaje nam da pročitamo u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti. Sigurno je, pak, da će roman „Osmi život“ činiti temelje njegove književne kosmogonije i stvaralačkog putovanja.

Uroš Timić- Osmi život, Laguna, 2015.