Култура

О стварима које се виде мртвим оком

Aутор: Иван Коларић

Жак Тарди, Проклети рат

1970. године Жак Тарди започиње своју каријеру као илустратор у француским новинама. Али будући да је реч о човеку великог талента, већ 1974. године он ствара „Истиниту причу о незнаном јунаку“, коју на спрском можемо да читамо у издању Комика, која ће постати једна од његових најбољих ауторских дела. „Истинита прича о незнаном јунаку“ такође је и увод у тему која ће наставити да опседа Тардија и која ће га натерати да створи нека од најбољих дела у свом опусу и на тему ужаса који рат доноси. Управо је та тежња да се ужаси Првог светског рата прикажу у својој потпуној бруталности довела до дела које данас стоји пред нама.

У време када обележавамо годишњицу Првог светског рата и док га сви називају Велики рат, Жак Тарди нам долази као хладан туш са својим остварењем „Проклети рат!“ у издању Дарквуда. На самом почетку осликава широко поље, бале сене, шуму и даљини, али у ту готово идиличну ситуацију ставља мртве војнике чије месо чупају птице и све то чини у јарким и пријатним бојама. Жељени ефекат постиже панорамом, која се одлично уклапа у Тардијеву тематику будући да су управо панорамске слике често коришћене да осликају пределе и историјске догађаје. Панорамске слике се зато задржавају кроз читав графички роман, у форми 3 слике по табли, до одступања долази ретко, а ако до њега дође оно се не јавља случајно, већ је ту да остави још јачи утисак, као кад су у питању цитати на почетку сваке године, где су углавном цитирани људи који се налазе далеко од бојног поља, а чије речи не значе ништа учесницима у рату. Након призора са врана и мртвим војницима сусрећемо се са француском војском и тада почиње и нарација. Наратор је један обичан човек, металостругар из улице Панојо и војник француске војске који нам без устручавања представља психичко сатање у ком се налази свако ко учествује у рату. Оно што следи су размишљања једног металостругара из улице Панојо кроз 6 година рата. У његовом говору нема усхићења које нам дочаравају слике пуних тргова на којима се виоре заставе, њему је јасно да све то значи смрт, чак и док се налази у вагону, свестан је да тај вагон пре мртвачки сандук који иде ка војничком гробу него кочије које их воде у сусрет слави и тријумфу. Уз коментаре на стање војске као и оштре опаске на рачун светских сила које су ушле у рат, схватамо да Тарди покушава да каже да је свако ко се налази у рововима у ствари преварен. Говори нам да су сви у рововима исти, а то постиже индентичним лицима, ни један од војника се не разликује од другог осим по дужини браде и броју на крагни. Кроз наратора, побројавајући погинуле, бори се са култом незнаног јунака, он не жели да ти војници буду обележени ни као незнани нити као јунаци. Зато им свима изговара имена, зато говори о њиховим животима и памти њихове смрти које су више несрећне него херојске.

У култу незнаног јунака он види покушај отаџбине да оправда себе саму, јер је слала све те људе у сигурну смрт, те од њих прави јунаке и не налази за сходно да им памти имена, а Тарди паметећи имена и смрти говори из свег гласа да то нису били јунаци, већ жртве и да је читава размена „живот за бесмртност“ уствари једна велика превара и скретање пажње са правог кривца. Читав „Проклети рат!“ је крик против рата, од самог наслова па све до последњег сцене и Тарди се никако не устручава да буде све гласнији и директнији. Већ после прве године рата јарке боје са почетка крећу да се губе, сива боја полако надвладава и на крају је она једна од 2 боје које доминирају остатком рата, друга боја је наравно црвена и користи се да прикаже крв и општи покољ, те се понекад јавља не само као боја крви, него као и боја неба. Код Тардија рат никако није глорификован, не постоји слављење отаџбине нити ратних поклича, он нам доноси сву суровост, доноси нам ровове пуне усраних људи, сломљених у физичком и психичком смислу, бесан је, јер несрећа тих људи покушава бити ублажена ордењем и у том бесу ломи форму од 3 панорамске слике по табли и пред читаоца поставља 18 профилних слика тешко рањених сабораца. Металостругар из улице Панојо преживљава рат и његово име се не спомиње, он је избегао обележје незнаног јунака и има ту могућност да сам скине лицемерни орден који му је дат. Последње поглавље долази нам као ретроспектива ратног ужаса, наратор открива шта се крије иза сваке слике коју видимо у рату и оставља нас са сликом које нема унутар корица Тардијевог остварења, девојком Луиз која напустивши посао у фабрици граната, сада продаје један други симбол смрти, хризантеме.

Жак Тарди, Проклети рат, Дарквуд, 2014. - ЛИНК