Блог

Апатија

Идући ногама

Апатија

Током свог другог карантина, нашао сам се у документарном вртлогу Вернера Херцога, а након њега сам био обузет осећајем да негде треба да кренем. Тај осећај се знатно повећао када сам наишао на књигу О ходању по леду коју је написао, потпуно невероватно, Вернер Херцог. Тада схватих, након што сам прочитао опис књиге на корицама, да се још увек налазим у вртлогу документараца Вернера Херцога. Да ли сам након прочитане књиге ван вртлога? Верујем да нисам, али мислим да је вртлог, када сам се већ заробио у тако бедну метафору, пре постао талас на ком ћу да се одржавам доста дуго - ипак Вернер има 38 документараца.

Сву шалу на страну, оно што ми је књига искристалисала јесте то да је Херцог у мени почео да освешћује мисао о ходочашћу. Научници на јужном полу, становници у долини вулкана и на крају сам Херцог у О ходању по леду су на овај или онај начин, понекад или у потпуности, ходочасници. Кроз дневник то постаје најјасније, најпре због експлицитног чина прелажења велике раздаљине пешице тј, како мени драже звучи, идући ногама.

Вест да Лота Ајзнер умире у Херцогу буди очекивану реакцију за неког ко прими вести такве природе, како може да помогне, како да спречи смрт. Чин на који се Херцог одлучује је оно што га одваја од већине људи који би примили исту вест и имали исту реакцију, чин који када се говори о овом дневнику увек измами исто питање: „Чекај, кренуо је пешке?“.

Да, кренуо је пешке.

Наравно да је кренуо пешке, па шта је друго и могао, али природна тог чина је природа Вернера Херцога, тако да је питање о одлуци да крене пешке сасвим легитимно.

Како би постало јасније зашто је природно да Херцог пешачи до Париза, морамо се вратити пар корака уназад, на Херцогово веровање да поред чињеничне истине постоји још једна истина. Како сам каже то је она истина која нас преплави када читамо поезију, да би нам била јасна, нису нам потребне интерпретације и анализе, у њој налазимо све, у њој осећамо дубоку, огромну и силну истину. Када би желели да је некоме другом пренесемо или објаснимо, не би смо могли да учинимо ништа друго до допустимо да други сам прочита песму. Херцог каже да ова истина постоји и у филмовима, али услед своје неухватљиве природе до ње се долази само кроз фабрикацију, имагинацију и стилизацију. Модификовањем стварности Херцог постиже слике стварније од саме стварности, на тај начин постиже просветљење, естатичку истину, коју препознајемо у фабрикованом Паскаловом цитату (Lessions of Darkness), режирању Дитера Денглера да отвара-затвара врата (Little Dieter Needs to Fly) и научника на јужном полу да ослушкују фоке (Encounters at the End of the World), као и пијанаца чије лежање на леду представља као дубоки религијски занос(Bells from the Deep)

Та истина је разлог зашто се Херцог одлучује да на својим ногама дође до Париза. Истина у којој препознајемо поезију, коју у документарцима појачава фабрикацијом, а која у свакодневном животу може бити постигнута чином. У чину Херцоговог корачања, у његовом ходочашћу, препознајемо естатичку истину, једини и прави начин на који може да спречи смрт Лоте Ајзнер, а воља да ту смрт спречи била је толико велика да није могла да стане ни у једно превозно средство, она је до Париза могла да стигне само ношена ногама.

Ајзнерица је преживела и проживела још 8 година. Помисао да је Херцог имао ишта са тим лако је одбацити, ипак у својој 87. години Лоте Ајзнер је позвала Вернера Херцога у посету приликом које му је објаснила да је скоро потпуно слепа, не може да чита, гледа филмове, шета без помоћи. Засићена је животом и спремна је да умре, али верује да је у животу одржавају Херцогове чини. Он јој је тада рекао „Лоте, чини су склоњене. Дозвољено Вам је да умрете.“, 8 дана касније Лоте Ајзнер је преминула.

Овај дневник отворио ми је мисао о ходочашћу, понајвише зато што сам морао из петних жила да се потрудим да објасним зашто је заиста Херцог кренуо пешке, иако сам од описа на корицама знао да је то једини начин. Дневник је препун тренутака у којима видимо да је заиста реч о ходочашћу од ритуалистичке природе, преко потребе за самоћом, па до стида које Херцог осећа како се приближава Ајзнерици, попут стида који верници осећају према светом месту. Херцогово ходочашће искристалисало је у мени мисао да је оно заиста једно од природних потреба човека и да је има у сваком од нас. Одатле сам схватио да је моје корачање након биоскопа испуњено ходочасничком тишином, моментима рефлексије. Један пријатељ ми је причао како су он и његов друг пешачили од Бајине Баште до Вишеграда, покушали су да стопирају, али нико није желео да стане. Временом су престали да разговарају, утонули у тишину, а потом престали да стопирају и одбијали аутомобиле који би им стали сами од себе, преплавила их је ходочасничка природа. Као средњошколци који су путовали у други град, увек смо осећали да за 4 године морамо барем једном, како су чиниле генерације пре нас, кући да се вратимо пешке. Заиста, једног дана пешачили смо од Сремске Митровице до Руме, делом пута у ходочасничкој тишини, поред нас су пролазили аутобуси који су нас иначе превозили, возачи нису стајали, трубили су и махали. Њихова ходочасничка природа препознала је шта радимо.На крају ме бескрајно забавља помисао да су се креатори акције и апликације Пружи корак можда ослонили на ову људску природу када су радили на својој идеји.

Често као мерило квалитета, највише из сопствене забаве (јер ми се аргумент „ко конзумира насилни садржај и сам ће постати насилан“ увек чинио блесав), поставим питање да ли желиш да радиш оно што је радња књиге/филма/серије итд. Након Павићеве приче Чувар ветрова пожелео сам да садим дрвеће, након Херцоговог дневника изашао сам, већ иза поноћи, и прошетао градом. Ухватио сам себе да размишљам о, и опажам ствари, људе, животиње, попут Херцога.

Када сам се напокон вратио у стан, погледао сам се у огледало. И даље сам човек.

Аутора текста на питање Како је? увек одговара са Како други хоће