Култура

Цена повратка у месо

Aутор: Иван Коларић

Ерик Либерж, Господин Марди-Гра Пепелник

Недавно је на српском језику изашао и последљи број стрипа  „Господин Марди-Гра Пепелник“ и тиме је српско стрип издаваштво у свој растући низ одличних наслова додала и ово ингениозно дело. Ерик Либерж, аутор овог дела, хвата се у коштац са питањем које засигурно мучи људе од првог сусрета са смрћу. Одговор на то, шта се збива после смрти, питање тражи и главни јунак овог остварења, Виктор Туртрел, картограф, који је живот изгубио у једном несрећном сплету околности. Читава ствар бива у толико чуднија, јер се Виктор Туртрел не налази у рају или паклу, већ сасвим неочекивано на Плутону и све што му је остало од земаљског живота је костур. Читава поставка стрипа на први поглед изгледа бизарно и управо је то његова највећа лепота, јер једну озбиљну тему обрађује на један апсурдан и гротескан начин са дозама црног, а у неким случајевима чак и монтипајтоновског хумора.

Стрип почиње кадровима пустиње и монологом Туртрела који се тешко мири са судбином, али упоредо видимо и групу костура који плове небеским сводом и без суздржавања вређају свог Творца називајући га шарлатаном и садистом, његов дизајн подвалом, а читав живот пакленом машином. Либерж се наставља на своју апсурдну поставку и први лик кога Туртрел среће је поштар који му доноси документа и обавештава га да је преименован у Марди-Гра Пепелник, јер је умро између покладног уторка и чисте среде те је сходно тиме добио и ново име као и референтни број, јер се тако смањује папирологија. У том разговору око папирологије видимо и да је стрип веома самосвестан, будући да Пепелник и сам коментарише своје ново име као смешно и карневалско, а оно то заиста и јесте будући да је Марди-Гра тј. покладни уторак време карневала. Наравно ове референце на карневалски карактер загробног живота се не завршавају ту, већ се преносе и на Свету Сесилију, велики град у коме животаре милиони несрећних костура.  Кост је нешто највредније у овом свету, па се самим тим и пажљиво чува, јер неће поново израсти ако пукне, а ако и пукне онда је надомештају разним ђубретом које налазе по радионицама за оправку костура, тиме добијамо право море изобличених ликова који уз све то своје дане гуше у кафанама пијући живу, бизмут нитрат, оловни оксид и остало смеће које се може пронаћи на дну земаљског отпада и тиме повећавају карневалски изглед читавог стрипа.

Може се рећи да је Пепелникова реакција на читаву ситуацију веома природна. Он галами и ломи све пред собом, захтева да му буде објашњено где се то нашао и како функционише тај свет, одбија да пије живу и тражи да му се да кафа, за коју убрзо сазнајемо да је веома ретко пиће у загробном животу и да изазива халуцинације које сећају на земаљски живот. Наравно овако понашање га ставља у незавидну позицију или да будем одређенији у буре кроз коју пролази огромна количина живе која ће одвојити његову душу од костура и тиме његовим мучитељима подарити мало кафе. Пепелник успева да се извуче из те ситуације уз помоћ поштара који му је уручио ново име, али се убрзо уваљује у нове невоље које га чине најновојим станаром Светог Луке, затвора у Светој Сесилији. Карневалски карактер читавог света, не дозвољава сцене као што су „труљење“ у затвору, па се сходно томе Пепелник се нађе на слободи пре него што и стигне до своје ћелије, а ослобађају га припадници сумљивог братства који му нуде назад његову душу, а све што он треба да учини јесте да сачини карту света у коме се налазе. Читава та збрка је дешавање тек првог од четири албума и она нас одлично уводи у даљи ток стипа који из броја у број почиње да губи ону хумористичну карневалску црту и полако постаје све мрачнији и озбиљнији. Како прича поприма озбиљнији тон тако и цртеж постаје мрачнији и озбиљнији. Наравно на цртеж утичу и ликови који се појављују. Тако да када се појављује Чиста Недеља, највиша инстанца овог света, и високи савет који га окружује, кадрови постају једнаки њиховима намерама, мрачни и помало нејасни. Врхунац цртежа налазимо без сваке сумње у трећем албуму и чини се као да се Либерж до тог момента суздржавао да ослободи сву своју цртачку генијалност на папир. У моменту када Пепелник попије кафу која му помаже да јасније сагледа свет чију карту жели да сачини, он пролази кроз кругове чистилишта и Либерж их немилосрно оцртава. Како Пепелника запљусну визије његових предходних живота и окамењених грехова које га терају у безумље исто се дешава са оним који држи овај албум и сведочи о мукама кроз које Пепелник мора да прође како би се спасао света на који је осуђен и поново навукао кожу на свој костур.

Невероватно осликане кругове чистилишта, њихове улазе и оно што они чувају за Пепелника, употпуњује и нарација која их прати, као и посебно одређени дизајн облачића и фонта који успевају да дочаравају тешко дисање кроз нос дубоког туморног глас, који подсећа Пепелника на све његове грехове, свих његових реинкарнација што све заједно читавом делу даје црту грандиозности. Ништа мање грандиозне нису ни сцене Свете Сесилије која тоне у хаос ношен побуном њених становника и лудило изазвано кафеном кишом а потом и реком заборава, реком Летом. Сав тај хаос је испраћен и са неколико кадрова који приказују очај и бес у који упада Чиста Недеља када схвати да се његова конструкција урушава у себе саму. Последњи број овог серијала наставља да прати невероватан цртеж предходног броја, али причу подиже на један нов ниво. Карневалско сада потпуно нестаје, и замењују га црни (коментарисање промене агрегатног стања Великог Скелеџије) и монтипајтоновски (глава која излудела од мешавине кафе и реке заборава изговара пословице у потпуно неприкладним моментима, као и група костура, просвећена испијањем кафе, која улази у сред састанка на ком се одлучује судбина чистилишта и свих његових становника и коментарише архитектуру) хумор који се ту налази да убажи страшну истину коју откривају становници чистилишта, али да је ипак и не учини исувише комичном. Истина коју нам Либреж говори јесте да је човек човеку заиста вук, као и да су рај и пакао, а у овом случају чистилиште тамо где их ми само поставимо, јер су све то ствари које носимо за собом. Још једна од истина, а то је и она коју открива Пепелник, јесте цена реинкарнације. Цена коју испрва нико неће да чује, а потом ни да плати и зато сви становници чистилишта бирају лакши излаз док се Пепелник одриче повратка у месо који му они нуде и одлучује да се врати на Земљу на свој начин. „Господин Марди-Гра Пепелник“ Ерика Либрежа, који своју инспирацију несумњиво црпи из Дантеове „Божанствене комедије“, и на неке моменте неодољиво подсећа на демонске илустрације Гистава Дореа, представља оштру критику лицемерности и слабости људи и система који су створили и свакако заслужује да стоји раме уз раме са великим остварењима стрип уметности, како због невероватне лепоте својих страница, тако и због до сада невиђеног начина обраде ове теме.

Издавач: Darkwood