Култура

О псима и људима

Aутор: Иван Базрђан

Корнел Мундруцо, ,,Бели бог“ (Feher isten)

Још један добар филм који смо могли видети на овогодишњем ФЕСТ-у је филм ,,Бели бог“ мађарског редитеља Корнела Мундруца. Корнела Мундруца знамо као перспективног и провокативног редитеља, који је својим филмовима, ,,Delta“, ,,Јоhhаnа“, и ,,Tender son: The Frankenstein project“, успео да скрене пажњу филмске критике на себе. Награде, које је покупио на неким од најпрестижнијих филмских фестивала, условиле су да он буде врло цењен и признат у круговима који су уско повезани са европским и уметничким филмом, али, треба напоменути, да, упркос свим тим признањима, није дошло до његове шире популарности. Стога овај текст представља један покушај да се скрене пажња на Мундруцова кинематографска остварења, а превасходно на његов најновији и најбољи филм – ,,Бели бог“.

Као и филм ,,Вук“, о ком је било речи пре неколико недеља, и филм ,,Бели бог“ може нам се, на почетку, учинити као само још један срцепарајући дечији филм са устаљеном тематиком – мала девојчица и њен пас. За разлику од филмова са ,,Леси се враћа кући“ и ,,Бетовен“ матрицом, који су намењени најмлађим гледаоцима, и који су, морам признати, нераздвојни део сваког срећног одрастања, филм ,,Бели бог“ је знатно тематски и симболички слојевитији, те стога нема за мету најмлађе гледаоце, чак, шта више, уверен сам да ће и већина одраслих особа тешко поднети неке, заиста бруталне, сцене овог филма.

Наизглед обична и емотивна прича о девојчици Лили и њеном псу мешанцу Хагену, како филм буде одмицао, прерашће у црну и мрачну социјалну алегорију, која за циљ има да експлицитно прикаже свакодневно присутну и све више растућу кризу хуманитета. Нисам без разлога у претходној реченици инсистирао на чињеници да је пас Хаген мешанац – закон о држању животиња, који се потенцира у филму као једно од кључних мотивацијских места, не дозвољава да имате пса мешанца, уколико нисте претходно платили додатну таксу, која ће вам омогућити да безбрижно задржите пса. На око безазлена чињеница у себи крије дубоко конотативно значење, које јасно долази до изражаја, ако приметите да у овом филму животиње, то јест, пси мешанци и луталице, метафорично представљају обичне људе. Укидајући дистинкцију човек–животиња Мундруцо приказује очајну реалност у којој човек само привидно егзистира као слободна јединка, а у ствари је дубоко и снажно омеђен вешто скривеним и претворним тоталитарним режимима и законима. Знајући да тоталитарни режими најпре изнедре расне нетрпељивости и продубе неједнакости међу људима, Мундруцо, посредством закона о мешанцима, шифровано жели да нам поручи да у ,,безбрижном савременом свету“, у ком само опсенарски влада начело француске револуције liberte, egalite, fraternite, заправо је на снази дубока расна нетрпељивост. Можда и снажнији од расне нетрпељивости је осећај презира који богати (чистокрвни) гаје према сиромашнима (луталице и мешанци). У модерном добу, које своју скалу вредности заснива искључиво на материјалним добрима, нема места за просечног човека, већ само за ону фаворизовану ,,чистокрвну“ и добростојећу нехуману аристократију. За разлику од  малобројних лажних аристократа, којима безбрижан живот и свеопште богатство по праву припада, обичан човек своје постојање мора да плати мукотрпним радом, или ће бити, попут пса луталице, немилосрдно и нечујно успаван. Да овакво тумачење није произвољно сведоче и речи косценаристкиње филма, Викторије Петрањи, која истиче да њихова намера није била да прикажу локално стање ствари, већ глобалну слику света и друштва.

Снимајући свој филм Мундруцо је сигурно на уму имао и класик Семјуела Фулера ,,Бели пас“ (1982). Наиме, овај Фулеров филм проблематизује феномен ,,белих паса“ у Америци, који су свој назив и озлоглашену репутацију стекли, јер су вековима стриктно обучавани да нападају само црнце. Јасна нам је тематска повезаност између ова два филмска остварења, а поредећи њихове наслове може се закључити да у делу мађарског редитеља проблематизовани феномен има шире и обухватније подручје деловања.

Иако је најзначајнија алегоријска слика овог филма, не треба занемарити ни његов основни значењски слој, а то је прича о девојчици и  њеном псу. Мундруцо приказујући однос Лили и Хагена врло лепо сугерише шта све кућни љубимац може да представља у животу једне младе особе. Пас може бити пријатељ, заштитник, неко о коме се старамо и ко без наше помоћи неће моћи да опстане. Ми за пса представљамо бога од кога зависи његова егзистенција, те тако деца, која остварују присне везе са животињама, од малих ногу схватају своју улогу хранитеља од које зависи живот инфериорних бића. Колико присна веза човека и пса може да буде најбоље говори Лилино проблематично понашање – у тренутку када остаје без Хагена, она почиње да се одаје свим оним адолесцентским пороцима, који су за њу били неприметни док је имала свог пса. Избачен на улицу, Хаген ће преживети својеврстан вид одисеје – биће трениран за борбе, лутаће градом, и заточен у азил. На крају, након што је покренуо страшну и крваву освету константно угњетаваних и скрајнутих, Хаген преузима место јунака-осветника, који се сурово обрачунава са свима онима који су допринели његовој крволочности и растанку са Лили. Једино што може умирити псећу побуну, која је бацила читаву градску управу на колена, јесу тактови Листове ,,Мађарске рапсодије број 2“ који долазе из Лилине трубе, па тако Лили мало подсећа на фрулаша из немачке народне бајке,,Фрулаш из Хамелина и пацови“.

Сцене у којима неколико десетина паса трчи кроз град и понаша се као професионална војска су заиста задивљујуће и због ових сцена мислим да је Мундруцов филм јединствен у читавој светској кинематографији. Поред визуелне упечатљивости и добро смишљеног сценарија постоји један етички недостатак овог филма. Наиме, у филму се на неким местима јасно изражава негативан однос према строгој дресури паса, док се за сцене у филму употребљавају пси из азила који су, на основу виђеног, сигруно дуго припремани и увежбавани за  своје улоге. Овакав контрадикторан однос проузрокује да из филма зрачи благо лицемерство редитеља, борца за права животиња и људи, али, такође, не видим ни другачији начин да се сними један овакав филм, који покреће бројна друштвена и социјална питања. Ипак, да овај филм није остао само на нивоу уметничког дела, већ да је и утицао на друштво, потврђује чињеница да је након његовог емитовања удомљено сада већ и више од педесет паса који су учествовали у снимању.