Култура
Ларс фон Трир – Кућа коју је Џек саградио, 2018
Ново поглавље Дантеове "Божанствене комедије"
Иван Базрђан
Тела иду у пакао, а душе у рај.
Ларс фон Трир важи за једног од најконтроверзнијих и најпровокативнијих филмских стваралаца с краја 20. и почетка 21. века. Његови филмови увек деле критику и публику – док једни сматрају да су његови филмови права уметничка ремек-дела други их доживљају само као нејасне артистичке покушаје да се путем смелости и провокације дигне прашина, која ће несумњиво условити велику популарност његових филмова. Оптуживан да је антисемита, мизантроп, човек који је покушао да напаствује жену данског колеге, редитеља Николаса Виндинга Рефна, Трир увек смело гази по ивици сваке врсте коректности не престајући да са својим филмовима шокира и одушевљава истовремено. Такав је случај и са његовим најновијим остварењем, Кућом коју је Џек саградио, које, због свој своје насилне форме није успело да уђе у такмичарски део Канског фестивала, али које, својим естетским квалитетима и организацијом филмске нарације завређује пажњу сваког озбиљнијег филмофила.
У претходној реченици некоме може да засмета синтагма естетски квалитети филма Кућа коју је Џек саградио. Велика већина ће се сигурно запитати како филм који прати живот Џека, серијског убице са опсесивно-компулсивним поремећајем, може да поседује естетске квалитете. Ту увек упадамо у замку да је само оно што је лепо и пријатно оку вредно анализе. Једна од битнијих књига која нам на маестралан начин отвара прозор у свет ружног, гротескног, морбидног, бизарног свакако јесте Екова Историја ружноће. Ова књига показује да феномени који јасно представљају антиподе лепом и његовим нијансама морају, такође, бити предмет озбиљних уметничких анализа.
Трир својим филмом одлази и корак даље, јер, поред тога што филм готово са документарном прецизношћу преноси сцене бруталног насиља, које оне са слабијим стомаком натерају да устану из биоскопских сала, настоји да на гледаочеве очи исецира поремећени ум типичног психопате. Клод Леви – Строс у својој књизи Тужни тропи потврђује да се систематско обезвређивање човека од стране другог човека непрестано усавршава кроз векове, те је самим тим потпуно лицемерно oптуживати редитеља да је мизантроп зато што се ви након гледања било ког његовог филма осећате као да вас је прегазио воз. Најлакше је жмурети или ставити ружичасте наочаре за живот и правити се да зло не постоји док се не погледамо очи у очи с њим, али тада је обично већ касно. Сабласно су отрежњујући кадрови у којима Џек, пре него што ће брутално наудити својој жртви, урла кроз прозор тврдећи да у овом паклу од живота нико није спреман да пружи помоћ. Управо у томе лежи лепота и снага Трировог уметничког израза, јер он никада не изневерава своју основну намеру, а то је да гледаоца помери из своје лажне ушушканости и суочи га са светом око себе. Ово би у неку руку требало да буде и генерална функција уметности – не пружање илузорног ескапистичког уточишта, већ још дубљи уплив у свет реалности.
До сада смо у његовим филмовима (Медеја, Преко таласа, Плес у тами, Догвил, Антихрист, Меланхолија, Нимфоманка) обично имали случај да појединац, услед своје другости и јединствености, доброте, али и немогућности да се уклопи у наметнуте друштвене шаблоне, бива несхваћен, понижаван, а често и потпуно одстрањен из друштва. Са најновијим филмом ствар је потпуно другачија, јер је протагонисти дата улоге персоне од које би требало да стрепи читаво друштво. За разлику од јунакиња филмова Преко таласа, Плеса у тами и Догвила, које бивају сурово кажњене и искоришћене због своје доброте и несналажљивости и изолованости јунакиња Меланхолије и Нимфоманке због специфичности стања у ком се налазе, главни јунак најновијег филма је мушкарац и он је масовни убица. Овим поступком се људска врста јасно биполаризује на два принципа, један позитиван, женски и један негативан, мушки. Оваквом тумачењу доприносе и претходни Трирови филмови, на пример, у Меланхолији се врши детронизација pater familiasa, који у тренутку потпуне катаклизме губи улогу заштитника породице и кукавички извршава самоубиство остављајући све на цедилу.
Да би филмска радња добила на занимљивости главни јунак Џек има опсесивно-компулсивни поремећај што филму даје извесну дозу црнохуморне гротескности, јер нема особе која се неће насмејати и највећем злочинцу, који се враћа на место злочина неколико пута потпуно непромишљено само зато, јер не може да докаже себи да је беспрекорно почистио за собом. Овде се може догодити да гледалац упадне у замку и да почне благонаклоно и са осмехом на лицу да гледа недела главног јунака, али то је и главна редитељева намера, јер сваки његов филм за гледаоца представља путовање по граници између пакла и раја, добра и зла, духа и материје. Мистификујући свој изражајни апарат и неретко се трудећи да замагли границе између реалног и фантастичног света Трир ће увек остати непознаница за оне који не могу да се пробију испод провокативне површине и загребу дубље кроз филм до самих ивица свог бића. Његови филмови као да почивају на библијском, старозаветном контрапункту вечне борбе између добра и зла, која се, уз надахнуту и промишљену наративну организацију, преноси у микрокосмичку средину, која, попут заморчета, треба да нам покаже макрокосмичку слику читавог света око нас. Зато су судбине његових јунака готово по правилу тамне, али често умеју да засијају светачким аскетизмом што никако није случај са Џеком који кућу гради.
Трир важи за врсног познаваоца уметности и у сваком његовом филму мало ерудитнија гледалачка публика може да препозна мноштво цитата, псеудоцитата и интертекстуалних веза, а оно што овај филм чини јединственим јесте што се у њему налази мноштво размишљања о убиству као уметничком акту који се доводи у везу са архитектуром, прављењем вина и нацистичким концентрационим логорима. Главни јунак Џек, који нас, наравно, одмах асоцира на Џека Трбосека, а кога бравурозно игра драгстор каубој Мет Дилон, је врло пажљиво испрофилисан. Он је речит, са огромним самопоуздањем, патолошки је лажов, препреден, манипулативан, одликује га недостатак кајања, емоционална површност, безосећајност и недостатак саосећања, чест осећај досаде и неспособност контролисања властитог понашања. Његов начин живота је паразитски и нема дугорочних реалних циљева што се огледа у апсурдној немогућности грађења нормалне куће. Све ове особине су карактеристике типичног психопате.
Оно што данског редитеља чини једним од највећих живих редитеља и уметника јесте могућност да бескомпромисно и врло проницљиво ступи у полемику са врхунским уметничким делима и ауторима. Читав филм има форму паклене исповести Џека особи, која се тек својим појављивањем пред крај филма обзнањује, а то је Верџ кога глуми Бруно Ганц. Свако ко је икада слушао нешто на часовима књижевности сигурно је чуо за Божанствену комедију и зна да баш стари римски песник Вергилије спроводи Дантеа кроз пакао, а Мет Дилон са црвеним баде-мантилом украденим од своје жртве неодољиво подсећа на најпознатији Дантеов портрет. Аутор пародира једно од најпознатијијих књижевних дела доводећи у питање Дантеову концепцију пакла, јер Верџ показује Џеку најгрозоморније дубине пакла, али он као серијски убица би требало да иде неколико кругова више где су паклени услови мало погоднији. Ипак, Трир кроз Вергилијеву лукавост не остаје бруталан до краја у Кући коју је саградио Џек. Вергилије, који је спровео стотине хиљада душа у пакао, мудро показује Џеку врата раја за којим ће он сигурно посегнути знајући да никад неће успети да дође до њих чиме бескрупулозно зло и изопаченост бивају тотално поражени на крају филма.
Као и у сваком свом филму Трир никада не заборави да подцрта свима шта је добро, а шта лоше, а као и у свакодневном животу добро не може и не мора нужно да победи. Само је Тео Ангелопулос уз Трира успевао да отисне гледаоца на катарзичка путовања у готово сваком свом филму. А то је некад и била главна функција уметности, зар не? Или је можда и даље...
