Култура

"Долазак", пропуштена шанса

Aутор: Иван Базрђан

Дени Вилнев, Долазак (Arrival), 2016

Готово од самих зачетака филмске уметности sci-fi жанр играо је битну улогу. Почев од Жоржа Мелијеса и његовог Путовања на Месец (1902), па преко Томаса Едисона и Путовања на Марс (1910) до универзално оригиналног Ланговог антиутопијски устројеног Метрополиса (1927) филмски ствараоци су схватали да филм као нова и технички најмодернија грана уметности пружа јединствену могућност да се визуелно представе непознати простори. Међу филмофилима влада уврежено мишљење да се већина најутицајнијих редитеља опробала у креирању sci-fi филмова, па се тако намеће мисао да онај редитељ који није направио добар sci-fi филм и није неки редитељ. Следећи пример Стенлија Кјубрика, Андреја Тарковског, Константина Лопушанског, Анджеја Жулавског, Терија Гилијама, Алфонса Куарона, Кристофера Нолана и Дени Вилнев je настојao да испише ново поглавље филмске sci-fi историје.

Одабравши захтевну и проницљиву научно фантастичну причу Американца кинеског порекла Тедија Ћанга под насловом Прича твог живота за основу свог филма, коју наши читаоци могу пронаћи у истоименој збирци и одличном преводу Горана Скробоње (вероватно најбоља и најоргиналнија књига коју сам прочитао прошле године), Дени Вилнев је од самог почетка себи поставио амбициозан и тешко остварљив задатак. Ипак, вешто се користећи предностима филмског језика, који не почива само на писаној речи, већ и на визуелним и аудитивним елементима, канадски аутор је одабрао и истакао оне детаље приче, који су највише одговарали филмском изразу.

Базирајући уводни део филма на осећању неизевесности и алијенофобији, која неиздрживо расте кроз пажљиво монтиране кадрове у којима не видимо туђине, већ само крупне планове избезумљених људских лица која се изобличавају пред неочекиваним сусретом са оностраним, Вилнев је у први план гурнуо један потпуно непостојећи део Ћангове приче. Овим поступком Вилнев доказује свој ауторски квалитет, који није слепо ограничен на пуко екранизовање Ћангове приче, већ је спреман да својом креативношћу допише једно потпуно ново поглавље. Такође, канадски аутор, као и готово сви савремени редитељи sci-fi жанра, кокетира са Кјубриковом Одисејом. Дизајнирајући свемирске бродове да неодољиво подсећају на Кларков и Кјубриков Црни монолит и снимајући кадрове у којима сунчева светлост провирује изнад хептатодских бродова Вилнев суптилно филмски цитира прослављеног британског редитеља нимало не умањујући оригиналност и вредност свог филма.

Ипак, једно је Вилнев морао да зна када је потписивао уговор са мегаломанским студијом какав је Парамаунт, а то је да овај филм, услед уступака који се морају направити зарад високе биоскопске гледаности никад неће и не може бити истинско уметничко дело. Давно су прошла времена ренесансног Холивуда запљуснутог Америчким новим таласом, када је Парамаунт финансирао снимање филмова попут Кинеске четврти, Розмарине бебе или Кума. Тако се канадски аутор спотакао на истом месту где се оклизнуо и Кристофер Нолан са својим најамбициознијим пројектом, филмом Интерстелар, и услед претераног појашњавања потпуно упропастио ингениозну структуру Ћангове приче. Ћангова прича захтева изузетно пажљивог читаоца, али, Прича твог живота, када се стрпљиво чита пружа неизмерно задовољство читаоцу, јер он успева сировом снагом свог ума да раскринка многобројне лингвистичке рукавце семасиографског начина писања и Сапир-Ворфову лингвистичку хипотезу која се надовезује у овом филму на теорију о симултаном мишљењу.

Зато смо уместо интригантног и загонетног краја добили једну потпуно сажвакану причу која готово да вређа интелигенцију сваког нормалног човека, а свима нам је јасно да ако очекујете огромну зараду на биоскопским благајнама ваш филм никако не сме да се поузда у интелектуалну моћ гледаоца – поготово не у времену када велика већина планете на филм искључиво гледа као на својеврстан вид забаве. Добар доказ налазимо на таблоидном домаћем интернет порталу Мондо, на којем филм бласфемично и стоји у рубрици забава, а који Долазак, који је, на жалост, својим квалитетом малко изнад прочесног филма, већ одређује као један од најбољих филмова године за нама. Такође, нешто што никако не сме да добије простор у филму високог квалитета јесте приземна политичка пропагандна ангажованост заснована на исклишеираним хладноратовским стереотипним маркирањима која Русе и Кинезе увек приказују у негативном светлу.

Са друге стране, филм Долазак има и доста позитивних тачака. Једна од њих је свакако визуелна упечатљивост и естетска савршеност овог филма за коју највише треба да захвалимо директору фотографије Бредфорду Јангу. Такође, сусрет са хептатодима није изневерио висока ишчекивања, а потпуно сулуда гравитација у унутрашњости њиховог свемирског брода праћена снажним и тако туђим тактовима већ провереног Вилневовог композитора (својим музичким умећем обогатио и претходни Вилневов филм Сикарио) Јохана Јохансона гледаоца оставља потпуно запањеним.

Права је штета што Вилнев није успео да испоштује континуитет успостављен на добро организованом хаосу и осећању неизвесности прожетим очекивањем тоталне апокалипсе на који се надовезују бриљантни приказ војног кампа и сусрет са хептатодима, јер је филм након тога некако потпуно потонуо и изгубио своју пажљиву конструкцију и енергију. Нешто лошијем утиску допринела је и лоша глумачка расподела, јер слично као у новом филму Јоакима Трира Гласније од бомби, у ком Изабел Ипер сахрањује у сваком заједничком кадру истрошеног холивудског суперстара Гебријела Бирна, тако и Ејми Адамс изузетним глумачким вештинама просто покопава поред ње несналажљивог Џеремија Ренера. Такође, Форест Витакер се некако не осећа добро у кожи комично озбиљног пуковника Вебера чији лик у овом филму служи чисто да би размрдао некима можда преозбиљну конструкцију филма.

Све у свему, надам се да ово није само лоша увертира и зао предзнак за 2017. годину у којој се Дени Вилнев латио да уради наставак култног филма Ридлија Скота Блејд Ранер. Након врло запажених филмова и опуса прожетог жанровски шароликим остварењима, који је требао да буде крунисан квалитетним филмом из sci-fi жанра, што Долазак није, некако ми се све више чини да ће нови Блејд Ранер бити исто што и већина других холивудских блокбастер наставака – само још један нови начин да се обрне још који долар на већ опробаној матрици. Ипак, искрено се надам да грешим.