Култура

Туђа Америка у филмовима Џима Џармуша

Aутор: Иван Базрђан

Џим Џармуш, Патерсон, 2016

За разлику од уобичајених холивудских блокбастера у којима се Америка најчешће приказује као слободоумна држава у којој људи, можда под мало већим утицајем стреса, троше баснословне суме новца и уживају у давно непостојећем америчком сну, Џим Џармуш се увек опредељивао да у својим филмовима укаже на обичног америчког човека, маргиналца, који обитава на друштвеној периферији. Просечни филмски гледалац ни не зна да овакав човек и овакава Америка постоје, јер, заслепљен идејом живљења туђег слатког живота, он ни не жели да зна за њих, јер је много лакше егзистирати у простору искривљене стварности, која je, иако  лажна, пуно пријатнија од нормалне свакодневице просечног човека. Џармуш увек оваквом типу личности даје улогу протагонисте у својим филмовима (Stranger than paradise, Down by law, Night on Earth, Midnight train, Ghost dog, Only lovers left alive), посвећујући тако пажњу периферији, која је знатно већа од центра, а коју сви упорно желе да учине невидљивом, а сви знамо да у времену планетарне медијске визуелизације, оно што се не види, заправо и не постоји.

Такав је случај и са Џармушовим најновијим остварењем, у ком је радња смештена у амерички градић Патерсон, округ Њу Џерзи, у ком живи возач аутобуса истоветног имена као и град. Тако долазимо можда до омиљеног Џармушовог поступка онеобичавања стварности, те јунак једног потпуно небитног града, а сходно имену које и сам носи, једног просечног занимања, пише поезију. Амерички редитељ увек радњу својих филмова смешта на периферне локације, па се тако његови јунаци крећу по озлоглашеним мотелима, оскудно опремљеним становима, пропалим четвртима некада великих градова, живе на крововима зграда, обитавају по затворима и друмским крчмама.

Чак и кад јунаци филма Stranger than paradise оду на Флориду, то није она Флорида какву знамо са разгледница, већ је то Флорида више слична Грчкој у филмовима Теодороса Ангелопулоса у којој готово да никад не сија сунце. Тако Џармуш настоји да покаже и ону другу страну медаље, Америку какву не знамо из холивудских хитова у којој живе људи којих се не треба стидети и које не треба склањати из видног поља, јер, за разлику од лажних идеализованих представа, његови филмови настоје да буду врло објективни у приказивању живота обичних становника Америке. Зато је Џармуш можда и најамериканскији редитељ, јер на најбољи могући начин успева да опипа пулс и ухвати истински дух Америке и њених становника и да од тога направи чудесне филмове.

Његов најновији играни филм има потпуно другачију ритмичку организацију од претходних остварења, те највише подсећа на европске арт филмове, а инспирацију за настанак Патерсона треба тражити у Џармушовој жељи, која је претходила његовом редитељском послу, а то је да и сам постане песник. Сликајући једну другу Америку у којој људи проживљавају свакодневно један те исти дан, нешто слично као Бил Мареј у Дану мрмота, с разликом да Џармуш инсистира у наглашавању монотоности свакодневице обичног радника, коме је сваки дан исти, а слободно време је само једна далека мисаона именица. Позиционирајући камеру у аутобус и на његову шофершајбну гледалац током филма често има прилику да се поистовети са досадном свакодневицом возача аутобуса.

Посматрајући како се људи мешкоље и зевају у биоскопу током ових сцена установио сам да је многима овај филм био можда досадан за гледање, али то само значи да је Џармуш успео у својој намери да што пластичније илуструје готово неподношљиву тежину постојања обичног човека, који сваки дан механички као робот ради исте ствари. Ако је њима као гледаоцима било тешко да испоштују овакве кадрове, који, можда, чине само једну петину филма, онда се треба запитати како велика већина људи на овој планети проживљава свој живот. Модерни гледаоци, погрешно навикнути да биоскоп треба да представља простор забаве, увек очекују неко дешавање на платну и чим се одступи од блокбастер формата они бивају изгубљени и услед непознавања неког другачијег облика уметничког изражавања, осим оног најпростијег у ком све почива на фабули, они своје неразумевање филма увек оправдају реченицом да је филм био досадан. На овом месту се одлично уклапају речи Роберта Бресона, који нам поручује да ми као гледаоци никада не треба да посматрамо шта јунаци на великом платну раде, већ да интуитивно покушамо да наслутимо ко су ти људи заправо.

Такође, кроз контраст возач аутобусa – песник и апострофирајући недостатак времена за бављење уметношћу Џармуш покреће питање кризе хуманистичких наука, која је у двадесет првом веку досегла врхунац. Наиме, већ одавно ретки су они привилеговани људи који су имали довољно среће у животу да у хипербрзом и технички супериорном модерном добу могу да зарађују од уметности. Данас се већ усталило оно непријатно и непристојно питање, који многи сматрају исправним, а које следи након одговора да сте песник или уметник, а које гласи „добро, све је то лепо, али од чега ћеш да једеш 'леба?“. Периферну позицију уметника, који у савременом свету губи и ауторитативност, услед увреженог општег мишљења да се бави сејањем магле, Џармуш наглашава кроз комичан сукоб између Патерсона и његовог пса, који је прави господар куће.

Поред контраста возач аутобуса – песник, Џармуш супроставља Патерсону и његову животну сапутницу Лауру, која, за разлику од Патерсона, који је, зарад какве-такве материјалне сигурности, прихватио устаљени образац живљења у капиталистичком систему, покушава да оствари свој амерички сан. Заносећи се наивном тврдњом да је Америка земља неограничених могућности, она троши своју доколицу непрестано редизајнирајући малу кућу верујући да ће једног дана постати позната кантри певачица. Ипак, она ће само успети да заради неки новац када буде урадила нешто конкретно (направи колаче за продају), а Џармуш ће инсистирати да прикаже како у Америци обичним људима двеста и неки долар не служи само да купе флашу луксузног шампањца, већ да за просечне грађане Америке то представља велику лову.

Амерички аутор у свом филму покреће и питања уметничке креације и инспирације. Помало романтизирајући лик Патерсона, који је увек спреман да заштити слабије и коме је најлепше место за писање покрај градског водопада, можда и једине градске природне лепоте, Џармуш настоји да покаже како су песници заправо људи обдарени могућношћу да на много дубљи начин сагледају стварност око себе. Стога би било добро ово остварење упоредити са филмом Чанг-донг Лија Поезија, који слично Џармушу, показује да је писање поезије заправо умеће да се види свет око себе. На пример, у филму Патерсон, главни јунак ће написати дивну минималистичку Љубавну песму инспирисан обичном кутијом шибица, која за нас, људе без песничке имагинације, представља само најобичнији предмет, који нам служи да запалимо ватру, цигару, или свећу када нестане струје. Највећи доказ да је Патерсон песничка душа крије се у чињеници да, након што му пас поцепа свеску у којој се налазе све његове  песме, он, након кратког клонућа, и даље наставља да пише, показујући да када се у вама крије истински песник ви не можете да одолите сврабежи која вас тера да поново кренете да  записујете стихове на празној страници белог папира, која за вас представља највећи изазов.

Као закључак намеће се да је Патерсон један нетипичан џармушовски филм. Али и даље, по својој тематици, не толико по организацији, Патерсон и даље има све елементе који Џармушове филмове чине јединственим. У филм ће бити укључене и неке карактеристичне сцене за Џармуша попут типичних кафанских разговора за припаднике провинцијалних средина, који расправљају о томе ко је најзначајнија личност њиховог градића, или попут црнохуморних сцена у којима Еверет непрестано безуспешно покушава да обнови своју завршену љубавну везу са Мари. Треба похвалити и одличну ролу Адама Драјвера, који убедљиво тумачи лик тихог и повученог возача аутобуса-песника,  који потпуно одудара од учмале средине у којој живи. Необично тих и спор филм само сведочи о великој моћи трансформације Џармушовог филмског израза и представља право освежење на светској филмској позорници, јер нам доноси један потпуно нов и оригиналан поглед на свет из угла уметника са маргине америчког друштва.

Крај Новог Полиса?