Култура

(поводом 85. годишњице од рођења Андреја Тарковског која је пре месец дана прошла)

Суматраизам Милоша Црњанског у филмовима Андреја Тарковског

Иван Базрђан

Прошлог месеца, тачније четвртог априла, навршило се 85 година од рођења Андреја Тарковског. На многим порталима, сајтовима, у разним часописима и дневним новинама сетили су се овог великана како руског тако и светског филма. Ипак, иако врло добро знајући за овај пригодни датум који служи ако ништа друго него да нам сећање на руског синеасту не избледи, ја се намерно нисам одлучио да баш тада пишем овај текст. Мишљења сам да све те многобројне годишњице којим се обележавају дани нечијег рођења и нечије смрти учине да заборавимо на велике уметнике и на њихово свакодневно постојање у етеру, јер сваки дан је добар дан да се присетимо Милоша Црњанског и Андреја Тарковског.

У претходној реченици намерно сам употребио реч етер, пошто у етеризму који се први пут јавља у Црњансковој драми Маска проналазимо претечу суматраизма који свој пун облик и форму достиже објављивањем песме Суматра и каснијим Објашњењем Суматре, у ком га Милош Црњански дефинише не као нову врсту религијског учења, већ као један метафизички принцип свеукупне космичке премрежености и повезаности. Оно што се као најснажнији и најутешнији елемент суматраизма може издвојити јесте идеја да је све у вези без обзира на временску и просторну удаљеност – људи утичу на природу, природа на човека, читав космос одзвања у једном ритму. Та повезаност осмишљава сваки човеков чин и на тај начин даје вредност животу. Као такав овај феномен највише одговара источњачким будистичким учењима, а извор интересовања за ову тематику треба потражити у Црњансковој заинтересованости за кинеску и јапанску лирику. Са друге стране Андреј Тарковски сматрао је хаику поезију једним од највиших уметничких поетских домета. Ово нам може бити полазна тачка компаративне анализе пошто знамо да у овој врло краткој и специфичној поетској форми доминира премреженост између слика из природе са унутрашњим осећањима код људи.

Још једна заједничка особина ова два уметника јесте њихово виђење љубави. Обојица сматрају да је апсолутна љубав (симбиоза телесне и духовне) неопходна како равнотежа умреженог космоса не би била нарушена. Љубав има улогу везивног ткива које може да споји неспојиво што најбоље показује цитат из Црњанскових „Путописа“ : „Али сам брзо додао да сам ђак Кинеза, који су први видели да је све љубав да ћу сад ја ту љубав, која је била само физичка и етичка моћ, претворити у метафизичку снагу. И док су, досад, љубави координиране, и љубавне биле везане само ствари напоредне, ја ћу везати љубављу и оно што је далеко једно од другог, и наћи везу између бића неједнаких: осмех који утиче на траву, безбрижност коју дају воде, и мир који нам дају беле завејане јеле.“

Редитељ који  је створио „Андреја Рубљова“ и „Сталкера“, такође заснива своју концепцију света на апсолутној љубави, али, као и код Црњанског, и код Тарковског љубав не сме да буде само плотска и телесна, па тако често код оба аутора имамо уздржавање од телесног спајања са другим бићем због тога што стање духа није у одговарајућем стању и континуитету. То не значи да су Црњански и Тарковски противници физичке љубави, већ да су мишљења да сви параметри који одређују духовно стање човека морају бити у равнотежи како би апсолутна љубав била остварена. Код Тарковског, јунак „Носталгије“, Горчаков, одбиће удварање младе новинарке, као што ће млади Вук Исакович у „Сеобама“ одбити принцезу од Виртемберга, јер оба јунака су далеко од домовине, незадовољни су, и самим тим духовни услови за полно сједињење нису испуњени. Андреј Рубљов ће у истоименом филму из 1966. године  убити Татарина, који је током опсаде цркве покушао да силује јуродиву девојку. Насилна и дивљачка љубав код оба аутора је неповлашћена и неодобрена. За разлику од варварске и присилне љубави, у „Жртви“, у једној од визуелно најлепших сцена у филмовима Aндреја Тарковског, Александер и његова служавка Марија у тренутку полног чина левитирају  и на тај начин надвладавају силу земљине теже и постижу апсолутну хармонију са читавим свемиром, а  потребно је рећи да Александер и Марија спавају заједно, јер верују да ће на тај начин нуклеарна катастрофа бити избегнута.

Даљина, носталгија, љубав према далеким пределима у многоме одређују сличности у концепцији јунака ова два уметника. Њихови јунаци су меланхолични, резигнирани, растрзани, измучени, болују од носталгије, али су и поносни, не прихватају компромисе, не понижавају се ни пред каквом силом, одликује их светачки аскетизам и стоициам, не говоре пуно, своје емоције не изражавају бурно и са непотребном дозом патетике, њихова осећања су изнијансирана и пажљиво повијена у чауре из којих тешко излазе и само пажљив читалац и гледалац може да допре до крајње дубине њихових душа. Карактер њихових јунака је комплексан, њега не одликује материјалистичка изрека Вишњевског из „ Друге књиге Сеоба“: „У се, на се и пода се“.

Поред вере у могућност преобраћења модерног човека у човека хуманистичких назора Тарковски и Црњански не пропуштају да у својим делима упуте оштру критику модерном устројству света. Модеран свет обележен је раскораком између човека науке и технолошког напретка и природе као његовог станишта и окружења. Модеран човек није само отуђен од природе, него и од других људи, тако да се разједињење са природом може узети као почетни корак који води ка кризи хуманитета. Андреј Тарковски о томе проговара кроз свог јунака Александера: „Човек се увек бранио од других људи, природе. Резултат је цивилизација силе, страха, зависности. Наш ,технички напредак’ дао нам је само удобност, стандард и оруђе за одржавање моћи. Као дивљаци смо. Користимо микроскоп као тољагу. Не, није истина. Дивљаци су душевнији од нас. Постигли смо страшан несклад, неравнотежу између материјалног и духовног развоја. Наша цивилизација је дефектна.“ Исту мисао о савременом добу налазимо и у најмрачнијем делу М. Црњанског, „Роману о Лондону“: „Обећавају. Обећавају. Гаљицину је за све нас обећано. Питање је у новцу. Новац има, у времену у ком живимо, снагу Сунца, снагу, коју сузе више немају. Срећа људска је сад у новцу. Енглези су од трговине начинили религију. Кад се у Лондону пита, ко је ко, колико вреди ко, - ,how much is he worth’, - мисли се: колико има?  Колико фунти? А ми, у руској емиграцији, сад, не вредимо ништа. Не може срећа бити у новцу.  И овде живе људи. И овде има суза.“

И редитељ и писац као један од потенцијалних начина за преокретање мрачне ситуације у свету виде кроз чин жртвовања. Жртва као најснажнија манифестација повезаности, али и најсвеснијег човековог уверења у ту повезаност, најдраматичније је код Тарковског осликана у његовом последњем филму који је чак понео и њено име – „Жртва“. Алесксандер ће, обучен у кимоно, на самом крају филма спалити кућу коју је волео, у којој се осећао сигурно, у којој је живео мирно, верујући да је спаљивање  неопходна жртва како би се поремећена равнотежа космоса поново успоставила.Традиционална јапанска одећа коју облачи јунак овог филма представља редитељев омаж јапанској култури и херојском етосу самураја, који његовом чину, у савременом свету схваћеном  као лудости једног поремећеног човека, даје кредибилитет јуначког  подухвата да се, одричући се нечега вредног и значајног, утиче на целокупни поредак ствари. Смисао његове жртве симболично је представљен олисталим дрветом на крају филма. Сагледавање жртве у контексту суматраизма као свесности о целокупној повезаности света можемо завршити одломком из Црњансковог Романа о Лондону, који је уједно и крај овог његовог дела: „Само је са светионика, на висини те велике стене, којим се парк завршавао, треперила једна светлост, целе ноћи, трепетом, као да, ту, земља показује неку звезду.“ Светлошћу звезде која трепери Црњански, попут Тарковског и његовог олисталог дрвета, жели да покаже да жртва коју је књаз Рјепнин поднео, зарад бољег живота своје породице, није била узалудна – он је чини свестан да ће она имати одјека, јер је све на овом свету у вези.

Зато Црњанског и Тарковског не треба посматрати као ауторе који износе нихилистичка становишта, већ као ствараоце који у својим делима сурово, али истинито износе своја промишљања о савременом човеку и савременом свету. Колико год та промишљања била мрачна они никад не губе веру у праве човекове вредности суптилно га позивајући у својим остварењим да се врати на етички исправан пут, јер сви врло добро знамо да „ко хтео, ко не хтео, ком право, ком криво, да заправо нема живота без части“.