Култура

Кинематографска студија о лепоти

Aутор: Иван Базрђан

Николас Виндинг Рефн, Демон под рефлекторима (2016)

Само слепац пита зашто волимо оно што је лепо.

На разним интернет сајтовима посвећеним филму у току је једна велика полемика око најновијег остварења, иако само 45 година старог, већ култног данског редитеља Николаса Виндинга Рефнa. Наиме, многи филм Демон под рефлекторима виде као још један потпуни редитељски промашај, који, након исподпросечног и вероватно најгорег Рефновог филма Само бог прашта (2013), представља само наставак лошег низа. Други, пак, овај филм пореде са, мени не тако омиљеним, Драјвом (2011), иначе у биоскопима највећим хитом и најпопуларнијим филмом данског аутора, сматрајући га за чисто ремек-дело. Kao што би Молдер рекао истина је негде тамо, а што се тиче овог филма и они који га куде и они који га хвале лако могу пронаћи чврста упоришта којим ће помагати своје мишљење. Иако овај филм није квалитативно еквивалентан Рефновим најбољим остварењима (трилогији Дилер (1996, 2004, 2005), Bleeder (1999), Буђење Валхале (2009), Бронсон (2008)), ја нећу бити од оних који ће се на непопуларан и лукав начин држати и једне и друге стране, већ ћу се водити вендерсовским принципом да се увек види само онај филм који спозна унутрашње око гледаоца, те ћу одмах рећи да је мене овај филм потпуно разбио и одушевио.

Најјаче оружје овог неоноар софт хорор остварења је свакако перфектна ентеријерна и екстеријерна естетика, која готово да залуђује гледаоца својом симетричношћу и прецизношћу, те зато ово остварење највише подсећа, али само визуелно, на дела италијанских хорор мајстора, Марија Баве Три лица страха (1963) и Дарија Арђента Суспирија (1977), као и на својевремено велики окултни биоскопски хит Стенлија Кјубрика Широм затворених очију (1999). Овде не треба заборавити ни Аристотела, пошто Рефн као да режира филм према постулатима старогрчког мислиоца, јер по Аристотелу бит лепоте лежи у поретку и у симетрији делова целине, с тим да Рефн прави иновацију поштo обилно, поред естетике лепог, користи и естетику ружног, дајући јој, такође, перфектну симетрију.

Да би Демон под рефлекторима био успешно остварење савршена естетика је била нужна, јер би било бесмислено снимати филм о савршеној лепоти и њеном проклетству на неки другачији начин. Стога, иако је маестрална Ела Фанинг (Џеси) наведена као носилац главне улоге у овом филму, можда главну ролу ипак треба дати лепоти као феномену. Посматрајући овај архетипски феномен кроз изопачену модерну модну индустрију долази се до антиплатоновског закључка, да лепота није манифестација доброте, већ је лепота извор и повод за изазивање најмрачнијих осећања у човеку и неиздрживе сујете. Готово бурлескно карикирајући изгладнеле и многобројним вештачким операцијама подвргнуте манекенке, Виндинг Рефн деконструише модел идеалне лепоте у савременом свету, показујући да је данас Зеуксисов модел позајмљивања савршених делова од више различитих особа непрекидно, али у оном негативном смислу, присутан. Стога, нетакнута и природна лепота, која због одрастања и самоспознаје с правом почиње да буде горда, у једном лажном, вештачки конструисаном, свету не може бити осуђена ни на шта друго, осим на пропаст. Оваква лепота неће изазивати само нагле изливе зависти и сујете, већ ће многи, услед њене савршености желети да је поседују и искористе. Ипак, и та лепота је начинила један преступ који се у жанровски конструисаном филму не прашта, а то је да је мирно слушала док насилник из мотела (вероватно, иако само епизодна, улога живота Кијану Ривса), напаствује неку другу жену у мотелу, након што није успео да уђе на њена врата.

Демон под рефлекотрима је препун и симболичких кадрова, као на пример, када се пума ушета у Џесин кревет, алудирајући на сличност поседовања лепоте са дивљом мачком, која је истовремено и лепа и опасна. Виндинг Рефн сценама у којима Руби, професионална шминкерка, улепшава и дотерује мртваке за сахрану, демистификује благодати послова везаних за моду, показујући да је то само једна велика индустрија, која човека посматра искључиво као потрошну робу, а изостанак сцена у којима манекенке добијају огромне своте новца, показује да је овај посао више ствар престижа и неизмерне таштине.

Оно што ме је највише зачудило јесте да, док сам прегледао текстове везане за овај филм, нико није приметио, или наслутио, да Николас Виндинг Рефн у свом новом филму води и неку врсту полемике са Ларсом фон Триром, колегом редитељем који му је наводно напаствовао жену. Ако се присетимо кадрова Меланхолије у којима се складно са својим лабилним меланхоличним расположењем Кирстен Данст одаје сунчању на месечевој светлости, које симболички треба да представља препуштање јунговској тамној страни наше личности, онда кадрови у којима Руби услед дејства лунарног култа избацује свој менструални садржај на под стана, као да се подсмевају Трировом филму. Ипак, Виндинг Рефн би био јако лош редитељ да је ове кадрове само напрасно и неутемељено убацио у свој филм зарад наношења пакости Фон Триру, али пошто су они засновани као својеврстан вид хорор елемената и немогућности одупириња утицају савршене лепоте, која и након своје смрти, наставља да постоји у етеру, Виндинг Рефн доказује да је један од ретких савремених стваралаца који зна и хоће да жацне на врло промишљен начин.

Такође, дански аутор је склон и буњуеловском шокирању публике те то није пропустио да уради ни у свом најновијем филму. Сцене некрофилије или баторијевског манекенског сујеверног купања у крви, као и примитивни канибализам услед веровања манекенки да ће једењем пресних делова Џесиног тела и оне постати савршене као она, само су неки од мотива које ће просечни бископски гледалац, навикнут на мејнстримску ушушканост, тешко поднети. 

Једино што се може замерити Виндинг Рефну јесте понекад претерани уплив мелодрамских елемената, као на пример Рубино сувише симболички наивно шарање кармином по огледалу, или неки заиста лимунадски делови сценарија, који непотребно растурају тешком муком изграђену мрачну атмосферу. Исти је случај и са музиком која је у већем делу филма перфектна (седам дана након погледаног филма непрестано слушам саундтрек), али која је такође у неким моментима бајколико патетична, што се у неку руку слаже са развојем Џесине каријере фото модела, али што, такође, беспотребно размрдава изврсно креирану тамну компоненту филма.

Највише оптужби Рефн је претрпео зато што наводно његов филм никуда не води и недостаје му неке смисленије радње. Ово су гласови само оних који ће вам рећи да у филму непрестано мора нешто да се догађа и који не знају да се препусте естетско-симболичком савршенству филма, већ су од овог филма вероватно очекивали типични заплет у ком ће након своје смрти Џесин дух у неком антропоморфном обличју наставити да се свети, са ножем у зубима и секиром у руци, свима онима који су јој нанели неко зло. Ово се заправо и догађа у Демону под рефлекторима, али на један далеко суптилнији и стилистички савршенији начин.

Виндинг Рефн конструише један модеран неоноар софт хорор, који, добро осећајући пулс модерног времена, изневерава данас готово неупотребљиве сентенце Стендала (Лепота је обећање среће) и Достојевског (Лепота ће спасити свет). Базирајући се на снази појавног Демон под рефлекторима као да у себи носи нешто од минулих паганских векова, који и даље симбиотички присуствују у нашој егзистенцији, а у којима се тело, за разлику од монотеистичког хришћанског омаловажавања телесног и придавања важности искључиво души, обожавало. На крају, као закључак намеће се да је овај филм превасходно кинематографска студија о неизбежном и кроз људску историју увек присутном погубном утицају свепрождируће савршене лепоте, око које све нестаје, па чак и она сама.