Култура

Ивер не пада далеко од кладе

Aутор: Игор Павлов

Ото Олтвањи, Ивер

За уметност мораш имати око, руку и срце.

Говорећи поводом свог последњег дела Ото Олтвањи је једном приликом изјавио како „би смисао наслова овог романа требало тражити у народној умотворини која каже да ивер не пада далеко од кладе“. Иако је та умотворина експлицитно видљива кроз саму фабулу, Олтвањијев роман покушава да одговори и на једно питање које је ова пословица превидела – шта се деси са оним ивером који падне далеко од кладе, односно, са оним који јој из неког разлога није пао довољно близу? Интригантност наслова Ивер не огледа се само у његовој необичној кореспонденцији са народном пословицом (јер у Иверу бива „иверја“ за које се не би могло рећи да је пало близу „кладе“), већ и у помисли да та пословица није једино што га мотивише. Шта ће помислити читалац када се сусретне са јунакињом која се, не случајно, зове Илона Вер (краће – И. Вер)? Да ли би се мотивација за овакав наслов могла потражити и у имену јунакиње, или је име јунакиње можда мотивисано насловом, не може се са сигурношћу рећи. Чини се, међутим, да интригантан и загноетан наслов не може бити боља полазна препорука за добар трилер.

Уколико се обрати пажња на тематику и садржај ранијих Олтвањијевих романа Црне ципеле (2005) и Кичма ноћи (2010) могло би се закључити да Ивер није пао далеко од кладе. Олтвањи је остао доследан жанровској књижевности која се добија пажљивим дозирањем различитих елемената и зачина како би се добио специјалитет читалачкој и филмској публици познат као саспенс. Главне састојке овог специјалитета чине елементи трилера и хорора, при чему се у Иверу инсистира на њиховим психолошким ефектима који појачавају набој радње и зебњу у ишчекивању крајњег исхода. Оно што у тематском погледу Ивер разликује од Олтвањијевих ранијих прозних остварења јесте чињеница коју потврђује и сам писац – овај роман представља породичну сагу која је обележена мрачним тајнама и проклетством. Није на одмет поменути да се проклетство Витасових манифестује кроз њихову међусобну подељеност која би се могла описати као ривалитет између „јаких“ и „слабих“. Тај сукоб ритуално се ствара унутар једне генерације, при чему су у великом броју случајева само они предодређени (јаки) обавештени поводом тог ривалитета и те подељености, што им даје огромну предност у односу на њихову браћу/сестре несвесне своје судбине. Ваљало би напомеути и то да „јаки“ и „слаби“ нису предодређени личном вештином или хендикепом, већ је то ствар избора њихових предака који увек фаворизују старије. Овај момена важан је и утолико што се из њега јасно види Олтвањијева намера да у свом делу на иновативан начин покуша да обради стару и честу књижеву тему о сукобу два брата супарника.

Уколико је пожељно да се направи аналогија између Ивера и неког другог књижевног остварења, онда би се овај роман најверодостојније могао упоредити са Крлежиним драмским циклусом о Глембајевима. Да је Крлежа имао тенденцију да своје драме преиначи у облик саспенс литературе тешко да би написао бољи и сложенији роман. У складу са овом констатацијом, чини се да је до сада најбољи опис Ивера дао управо Олтвањи рекавши, парафразирам, „да су то Глембајеви у режији Хичкока, са више секса, а мање смрти“. Проклетсво Витасових не заснива се само на неминовности судбине зле крви од које се не може побећи, већ и на веровању које се преноси с колена на колено, а које каже да се породична традиција мора испуњавати путем обавезних ритуалних жртвовања која у себе укључују црну магију и подсећају на секташке или паганске обреде. Та жртвовања, међутим, у Иверу нису представљена као пагански крвопролићи, већ као ритуали у којима јаки у ауре слабијих забадају прикривене сламке помоћу којих до краја живота, лицемерно попут крпеља, сисају њихову срећу и енергију од које постају моћнији и јачи.

Пошто се из ове саспенс атмосфере не могу изоставити и те како видљиви елементи крими-романа не би било лоше приметити да је Ивер настао у некој врсти дослуха са мотивима који полако постају тренда у овом жанру. Ти мотиви везани су управо за присуство ритуала, жртвовања, магије, демонског, ониричког и оностраног који, упркос својој природи, теже да остану у домену схватљивог и реалног. С тим у вези, Олтвањијев роман би се по тежини заплета, напетости и приче могао упоредити са сада већ веома популарном серијом True detective. Улогу детектива у Иверу добија ауторка дечијих књига и илустраторка Миа, која у породицу улази као девојка Саше, популарног писца трилера и крими-романа. Оно што одаје утисак детаљног рада на фабули романа јесте брижљив развој симбола који Мији, али и читаоцима, омогућава да тумачењем и повезивањем тих симбола наслуте „решење случаја“. То решење, међутим, увек им некако за длаку измакне илуструјући над њиховим главама нове знакове питања. Пример за поменуте симболе су, рецимо, симболи паука и сове који се, између осталог, појављују у ритуалима, костимима, сликама, фотографијама и сновима. За повезивање симбола које би довело до решења ипак је потребан идеалан детектив, а ни Миа, ни читалац то нису, па им зато непрестано следују шокантна изненађење представљена у виду обрта који се не могу предвидети.

Веома важан моменат овог романа је моменат у којем Миа уочава сличности између јунака своје сликовнице са актерима из стварног живота. Њено писање у том тренутку добија нову димензију и постаје борба чији је циљ доказивање истине у коју, ако већ није могла убедити одрасле, можда може, зарад стварања једног лепшег и хуманијег света, да убеди децу. А ако, пак, и није у праву и ако је смисао живота управо оно у шта је живот покушавао сурово да је увери, можда ће у књижевности успети да сачува идеал у који је веровала. Можда ће књижевност успети да пружи шансу за победу онима којима живот ту шансу није понудио. Можда је тако нешто могуће још једино у књижевности.

Ако је Ото Олтвањи, како и сам признаје, покушао да напише роман какав би и сам волео да чита, роман који вам не да да га оставите за касније, роман који ће из странице у страницу све више интригирати читаоца и натерати га да заборави на стварност, онда је у томе у потпуности и успео. Књижевност каткад служи и томе. Ивер не пада далеко од кладе.

Ото Олтвањи – Ивер, Лагуна, Београд, 2015