Култура

Пуцкетање патоса испод mythosa и ethosa

Aутор: Дарко Ковачевић

Ото Олтвањи, интервју

Ото Олтвањи (otooltvanji.com) (1971), писац и преводилац,, као клинац заражен литературом неослобађаном од пореза услед недостатка уметничких вредности (шунд), што треба читати као крими, фантастику, трилер и хорор. Поред мноштва прича и превода, објавио три романа: "Црне ципеле", "Кичма ноћи" и "Ивер". Судећи по габаритима објављених књига, како године одмичу, тако има све више тога да исприча. На крају ће, смем се кладити, морати да напише једну епску фантазију, дакако смештену у ово наше садашње, модерно невреме. Крст шунд-мајстора и даље носи.

Шта је саспенс?

У ужем смислу то је енглеска реч која се преводи као „напетост“ или „неизвесност“. У ширем контексту то је назив поджанрa кримића прослављенoг у филмовима Алфреда Хичкока – строго воајерска поставка, где ви као читаоци (гледаоци), између осталог, више знате од јунака и због тога све време гризете нокте. Иначе, још и реч која ме је страшно збуњивала као клинца кад се најмање стотину пута поновила у домаћем преводу славне Трифоове књиге о Хичу (па још у облику „суспенс“). Појављује се у рекламном слогану Дејана Стојиљковића на корици мог новог романа, наљутивши језичке чистунце зато што уместо ње није употребљена изворна домаћа реч као што је „хорор“ или „трилер“.

Од чега те више подилазе жмарци, oд mythosa или од ethosa?

Идеално би било помирити та два: кад је већи нагласак на карактеризацији, радња уме да буде досадна; ако претеже заплет, све је плитко и дводимензионално. Најтеже је наћи добру равнотежу, посветити подједнаку пажњу и ликовима и заплету а да нигде не дође до пуцања. У теорији, идеално би било да заплет проистиче из карактера јунака, али у пракси то није тако лако постићи. Један од трикова којима се служим – и не само ја – јесте да о ликовима сазнајемо у ходу и малтене искључиво из њихових дела. Ту је једнако битно шта сте изоставили да кажете; чак су и физички описи сведени на најмању могућу меру.

Колико лажи мора бити у једној књизи да би је читаоци заволели?

Примећујем да се више воле књиге у којима се „лаже“ с убеђењем. Кад смо већ код тога, у последње време се проза све чешће доживљава као лаж а публицистика као истина, али ако тако гледате на то, публицистика није ништа мање лаж, па још тенденциозна: од исповести до теоријских радова, аутори ће често кориговати или натезати чињенице да би били занимљивији или потцртали неку своју тезу; о крхкости људског сећања да и не говорим. Заправо, никад прозу нисам ни сматрао лагањем, можда пре некаквом консензусном истином [смеје се]. Свакако је истина за мене док пишем.

Пратиш (ко хипстер) нову продукцију, нешто и преводиш. Шта се дешава, шта има ново?

Не дозвољавам себи да одустанем од савремене продукције јер би то било бацање пешкира у ринг. Ако те не занима шта све настаје око тебе, наступа креативна смрт. Увек сам сматрао великом ограниченошћу наћи тог једног писца и тај један бенд, па се онда дрогирати само њима до краја живота. С друге стране, подједнако ми је гадна ова нова усредсређеност – хипстерска, јесте – само на оно што је актуелно и одбацивање свега што се десило колико прошле недеље као нечег бесповратно застарелог. Мислим да је такав приступ штетан за све, а посебно за уметнике.

Добро, састави ми, молим те, на брзину твоју топ листу најстаријих и најархаичнијих романа који су ти драги.

Оркански висови Емили Бронте (1847), Сунце се поново рађа Ернеста Хемингвеја (1929), Контрапункт Олдоса Хакслија (1929), Поштар увек звони двапут Џејмса М. Кејна (1934), Велики сан Рејмонда Чендлера (1939), Голи и мртви Нормана Мејлера (1948), Сексус Хенрија Милера (1949). Мада нисам сигуран колико су баш архаични. Кад мало боље погледам, ови сад делују модерније од већине данашње књижевности. Ето зашто је грех запостављати историју.

Смеш ли да уочиш неки савремени тренд?

Кад год се у прошлости на светској и домаћој сцени обрнула игра, још од времена постмодерне, на велика врата се вратила класична, малтене авантуристичка приповест. У том смислу огољена нарација без иронијског одмака или нападних формалних експеримената никад неће изаћи из моде. Границе између жанрова су постале порозне: унутар једног дела појавиће се најмање два жанровска обрасца и то чак на крају неће нужно личити на папазјанију. Миграције аутора из жанра у главни ток и обрнуто ради позајмљивања инспирације постале су уобичајена појава, што је довело до тога да се књиге углавном више не обезвређују нити отписују само на основу њихове жанровске припадности. Прилично значајна цивилизацијска тековина, рекао бих.

Књижевно амбициозни аутори из жанра и ван њега хватају се у последње време у коштац са класичним научнофантастичним романом широког замаха какав је био популаран педесетих (примери: Нил Стивенсон и Мишел Фејбер). У последњих петнаестак година посебно је у успону роман-мозаик или фрагментарни роман (Роберто Болањо, Дејвид Мичел, Џенифер Еган, Зејди Смит). Било да је помогла Нобелова награда за Алис Манро или из неког другог разлога, чини ми се да годинама запостављана приповетка поново има заслужену тежину. Изузетно популарна „омладинска“ литература више је некаква издавачка категорија него жанр и, ако ништа друго, приметио сам да је склона већем натурализму од тзв. штива за одрасле. И, наравно, све су данас трилери, чак и у домаћој књижевности: од историјског, преко урбаног до психолошког. Ево, важи и за моју последњу књигу [смеје се].

Претпостављам да већи део прочиташ на енглеском. Шта си увезао из енглеског језика?

Педантност. Прецизност. Много се више пази да се у оквиру неке приповедне целине не мешају глаголска времена – и не само зато што њихова граматика то не дозвољава у оквиру реченице; кад се то ради, просто је у питању лош стил. Води се рачуна о томе да све буде битно, не прича се много у празно, макар не у оном што ја читам. Али, хтео не хтео, кад си изложен другом језику, увући ће се у твој и то најчешће није позитивна ствар; на то нису били имуни чак ни неки наши велики писци кад су дуже време боравили у иностранству. Као Англиста можда сам свеснији те појаве и улажем додатни напор да је избегнем, поготово јер је данас има свуда – од лоших Гугл превода чланака до озбиљне књижевности. Чак и они који не говоре или не познају страни језик почели су да причају и пишу енглеском реченичном конструкцијом а да тога нису свесни. Сувише је озбиљних људи који мртви 'ладни у јавности кажу „бенефити“. А мислим да кључни проблем преводилаца није непознавање страног језика, већ свог.

Иако штива које највише волим да читам у домаћој књижевности има више него раније, и даље га нема довољно, па се онда сналазим. Трудим се да праћење текуће продукције писане на енглеском пресечем неким старим добрим преводом неанглосаксонске књижевности или домаћом нежанровском књигом. Допада ми се, на пример, како пише Јелена Ленголд, песникиња по инстинкту и, рекао бих, вокацији, али која пише изврсне кратке приче и има веома занимљив роман.

Да ли си икад наишао на нешто непреводиво?

Није ми било лако док сам радио на роману Сва сирочад Бруклина Џонатана Летема, пошто приповедач у књизи болује од Туретовог синдрома и има посебан асоцијативан, опсесиван однос према језику. Морао сам да се опустим, проналазим спонтане риме, све време пазећи да не нарушим ритам и дух оригинала. Има на свету много наизглед непреводивих дела, али ако се опустите, дате себи одушка на ивици препева, мислим да постоји излаз из сваког ћорсокака. Заиста верујем у то.

А серије и филмови (ако се већ ниси коначно опаметио и прешао на игре)?

Телевизијске серије људима ових дана дођу као некаква инстант замена за читање. Из естетских, комерцијалних, па и техничких разлога (не мора више да се чека недељу дана на нову дозу), сценаристи следе тај импулс и своја чеда стављају у романескни формат, где је целина сезона а не епизода, а епизоде више личе на поглавља у обимној књизи него на кратке приче. Уз све то, из погледаног се веће задовољство извлачи ако се праве што мање паузе у гледању. Зато све више добијамо серије које не развлаче радњу, имају колико-толико заокружен крај, а пише их један човек са јединственом визијом. Неке од њих су одличне. Волео бих да се у књижевности последњих година појавило нешто тако изузетно као што су Момци са Медисона (Mad Men). Што се компјутерских игара тиче, на њих планирам да пређем за двадесетак година кад коначно скроз подетињим.

Како би изгледала серија да ју је режирао Хичкок?

Хичкок јесте имао своју ТВ серију, звала се Алфред Хичкок представља и лично је режирао немали број епизода. Био је то формат антологије, свака епизода прича за себе, који је готово у потпуности изашао из моде (додуше, вратио се у формату сезоне за себе, какве имају серије Истински детектив, Фарго или Америчка хорор прича). Али претпостављам да би најсличније хичкоковском сензибилитету данас биле серије као што су Опасна игра (Damages) ili Лоза (Bloodline), а случајно су творци обе исти људи.

Колико равни треба да има једна сложена наративна структура и на којој ти најрадије стојиш?

Читаоци трпе безброј подзаплета и дигресија док год не запоставите кичму приче. Волим да компликујем. То вероватно произлази из несигурности да нећу бити довољно занимљив само са једном наративном нити. Али велико је задовољство видети да је, колико год да је замрсио клупко, писац сачувао контролу над причом. То је као онај досадни приповедач у свачијој породици који развлачи анегдоте или прича маратонске вицеве, али му сви опросте ако се не погуби и добро поентира. Другим речима, дигресије и подзаплети су само украси. Не смете да заборавите куда сте пошли.

Ниси више „реченичар“, него приповедач?

Мислим да се са старачком далековидошћу постепено физички удаљавате од сопственог текста. Више не забијам нос у њега толико, па онда ни реченица више није основна јединица текста, већ пасус, страница, анегдота. Лепота реченице ми је и даље важна, али ако превише пажње посветите реченици, то ће утицати на природан ток читања.

Где се кријеш (као писац) у својим романима/причама? (У неком од ликова или се играш бога?)

Обично сам бог који ликовима говори шта да раде, а сви ликови су ја. Пробао сам до сада све: изостајао из ликова који су очигледно најсличнији мени, крио се у оним са којима ме нико не би повезао. После неког времена, брисање границе између стварности и фикције у писању постане процес чијег механизма више нисте ни свесни.

Публика те претежно карактерисала као хорор и трилер писца, а ти некако све више нагињеш другим, мање жанровски дефинисаним наративима (као Тhe Clash саSandinistom). Немаш ли осећај да „издајеш жанр“? Или је он напустио тебе?

Какав је само комплимент ово са Sandinistom. Ех да, вечито питање, ко је издао панк. Елем, што се више трудим да пишем у жанру, све ми више бежи. Човек је проклет, изгледа да мора тако. Догодило се истовремено неколико ствари: прво, последњих година чини ми се да сам све већ видео, те се онда окрећем оном што ће и мене да изненади; друго, некад се изгледа подразумевало да свуда морате добро да пишете, па и у жанру, а данас морам дубље да залазим у тзв. лепу књижевност да бих нашао бистрооко, елегантно писање какво ме највише инспирише. То је изгледа морало да се одрази и на мој рад, ако ништа друго макар тематски. Али и даље остаје велики изазов написати чисто, непатворено жанровско дело, а да буде стварно добро. Можда више него пре.

Је л може једно лично питање? Када би писао аутобиографску књигу, који жанр би преовладао?

Нека досадна мелодрама.