Култура

(Не)дјела Господа Бога

Aутор: Марко Тошовић

Жозе Сарамаго, Каин

Повест човечанства је повест

његовог неспоразума с господом,

нити он разуме нас нити ми разумемо њега.

Жозе Сарамаго

Књижевна критика се одавно потрудила да Каина поздрави као Сарамагов посљедњи обрачун са јудео-хришћанском традицијом. Сходно томе, окорјели конзервативци и представници клера наставили су анатемама да решетају португалског нобеловца. Истина, Бог је у Каину представљен као превртљиви негативац, неко коме се не смије слијепо вјеровати, Гаргамел, сујетна и осветољубива сподобa, дрипац, непоуздан и неодговоран отац склон чедоморству којег би свако пожелио да упита – па зашто си их уопште правио када о њима не желиш да бринеш? Као једини свједок божијих подлости, гријехова и (не)дјела, као позитиван јунак и опонент раскалашном Богу, појављује се библијски изрод и братоубица Каин.

Одрађујући своју казну Kаин лута старозавјетним причама (не случајно јашући на магарцу!) које су у роману описане као прошли и будући видови садашњости. Осудивши најстаријег Адамовог сина на вјечно лутање Господ је нехотице створио сопствену савјест, шпијуна и уходу која ће са њим, током читавог романа, водити моралне битке. Преиспитујући пукотине и затамљена мјеста старозавјетних прича, почевши од првог гријеха и настанка свијета, преко зидања Вавилонске куле, пада Содоме и Гоморе, израиљских ратова, рушења Јерихона, Аврамoвог жртвовања и Јовових мука, па све до Ноја и потопа, Сарамаго са библијским алегоријама и параболама не полемише служећи се сувопарном логиком која у таквој ситуацији постаје излишна, већ управо поменутим библијским оружјем зачињеним финесама модерног говора.

Упркос до сада исписаним редовима покушаћемо да објаснимо зашто је Сарамагов роман бесмислено схватати као пуки атеизам, те како је досадашња перцепција Каина углавном резултат недовољно пажљивог читања. Дефинисати Сарамагов роман као бласфемију Старог завјета проблематично је уколико овај појам уско схватимо као богохуљење, тим прије што се бласфемија може „превести“ и као обесвећивање. С тим у вези, Сарамаго се према Библији односи искључиво као према књижевном тексту, а не као према сакралном запису Светог духа, па се у складу са тим у питање доводи статус Бога као књижевног јунака и литерарног симбола, а не статус Врховног добра као етичке категорије. Не ради се, дакле, о обезврјеђивању вјере, већ о нарушавању канонског положаја и полемици са догматским начином мишљења. Смисао такве полемике, попут смисла вјеровања, лежи управо у убјеђењу да је постојање најузвишенијег моралног система вриједности ипак могуће. Другим ријечима, није поента у шегачењу са вјером, већ у обесвећивању (старозавјетног) текста који је сопствене идеје о добру и злу канонизовао и (само)прогласио за најмјеродавније. У прилог оваквом размишљању иде и чињеница да се Сарамаго у Каину не поиграва само са библијским/хришћанским, већ и са подједнако осјетљивим правописним каноном, па је дивно чудо како ниподаштавањем тих правила није на себе навукао гнев лингвиста и лектора. Ако зачепркамо по ријечнику књижевних термина можда би Сарамагов роман најпрецизније било дефинисати као бурлеску, литерарну творевину која се у теорији укратко дефинише као претјеривање у оспоравању, пародирању и комици на рачун устаљених естетских и моралних начела, нарочито оних који се догматски сматрају узвишеним.

Није непознато да књижевни текстови у свом ткиву често садрже честице које откривају библијски DNK. Тај DNK, међутим, често зна и да мутира у књижевно-филозофску расправу са Библијом. Довољно је само поменути Злочин и казну гдје се на још дубљем нивоу разматра Каинова позиција у Светом писму. Сарамаго, насупрот Достојевском, прибјегава шармантном хумору, пародији и полемици прилагођеној језику неискусних читалаца. Контраверзност Сарамаговог дјела огледа се у томе што из његових редова проговарају они који у Библији углавном цензурисани ћуте. Као један од комплекснијих дијелова романа издваја се моменат божијег кушања Аврама. Кјеркегор је у једном од својих филозофских списа такође проблематизовао ову библијску причу супротстављајући Аврамовом избору Антигонин. Суштина Аврамовог проблема је у томе што он мисли библијски, па се поставља питање шта би Господ урадио да је Аврам, попут Антигоне или Каина, размишљао изван канона, те из љубави (а то је библијска врлина!) одбио да жртвује Исака.

Каин, прозревши божје лицемјерје, сваки пут проналази начин да казни Творца и упозори га на његове преступе. У пародији „Постања двадесет другог“ из Прве књиге Мојсијеве управо се Каин, умјесто анђела који касни, појављује као Исаков спаситељ. Промишљено и интелигентно писање акумулира у тренутку када присуство анђела у библијском тексту Сарамаго жели да подвуче као извјештачено и механичко, што се манифестује и на духовном и на физичком плану – анђео, попут штребера, изговара напамет научене божанске ријечи, а узрок његовог кашњења је механички квар крила. И коначни final touch овог момента представља фингирани дијалог Аврама и Исака који се одвија након „жртвовања“, а који не постоји у библијском тексту – заиста је потпуно откачено размислити шта би син могао да упита оца који је са њим желио да поступи као са жртвеним јагњетом зарад тамо неког Бога, те зашто је такав дијалог изостављен из Библије.

Каина је, дакле, могуће читати као књижевни апокриф који пркоси канону, али никако као јеретички спис. Дамјановски речено, то је један поглед на Библију искоса, а у истинитост сопственог записа да „С господом богом нема шале“ увјерио се и сам Сарамаго јер није био те среће да, као Сава Дамјанов, сам каже кад је доста. Посљедње дело, роман Хелебарде, хелебарде, кремењаче, кремењаче, остало је незавршено јер га је Бог, након читања Каина, позвао код себе. Чини се да расправа још увијек није готова.

Жозе Сарамаго – Каин, Лагуна, Београд, 2014