Култура

Ноћ и Алоис Небел

Aутор: Иван Коларић

Јарослав Рудиш и Јаромир Швејдик , "Алоис Небел"

Издавачка кућа Комико је започела едицију „Меридијани“ у којој нам доноси савремени стрип са простора који можда нису толико познати по својим стрип остварењима. Као део те едиције добијамо чешки графички роман „Алоис Небел“ и ако је судити по овом делу, са сигурношћу можемо рећи да нас очекује још гомила сјајних наслова. „Алоис Небел“ је трилогија, настајала од 2003. до 2005. године, а на српском језику читамо га у интегралном издању које садржи и алтернативни крај приче. Још једна занимљива ствар у вези са овим издањем је свакако формат у ком је стрип издат, јер кад се узме у руке ствара осећај да држите књигу, што му додаје неку посебну чар.

Јарослав Рудиш и Јаромир Швејдик баве се прогоном Немаца из Чехословачке након Другог светског рата, али то раде веома суптилно, без инсистирања, тек на неколико места наговештавају да је заправо о томе реч. Наравно, како се прича развија тако и аутори постају директнији, али поред прогона Немаца баве се и злом које се вешто прилагођава променама и које у свакој промени налази прилику да делује. Проблематика зла је такође суптилно обрађена, у толикој мери да се може свести на свега неколико кадрова. Оно што је центар овог графичког романа јесте живот малог човека који тумара кроз историјске прилике у којима се нашао, несвестан њиховог утицаја или чак незаинтересован за исте. Алоис Небел, по коме овај стрип носи име, је отправник возова у Белом Потоку и он води један миран живот којим је изузетно задовољан. Читав живот му је окренут железници, његов отац је посветио живот железници, као и његов деда, у толикој мери да су им чак и смрти везане за железницу. Алоис чак проналази уточиште у редовима вожње које чита у тоалету. Он је уједно и приповедач, а као његова супротност јавља се лик који одбија да говори и зато носи име Неми.

Однос ова 2 лика је утолико занимљивији, јер њихове позиције нису онакве каквим се испрва чине. Наиме, иако је носилац наслова и једини приповедач у стрипу, Алоис је у потпуно пасивној позицији. Попут плутајућег субјекта, Алоис без обзира на своју наративну улогу, не утиче на радњу стрипа. Она се развија ван њега и утиче на Алоиса, водећи га од прве до последње стране. Оваква пасивност успорава радњу и доприноси меланхоличном расположењу које испуњава стрип, те чини да Небелове монологе читамо полако, готово тромо и уморним гласом. Ношен радњом стрипа, Алоис се креће од свог радног места, преко психијатријске установе до прашке Главне железничке станице. Иако су учмалост и меланхолија, које се остварују дугим репетитивним кадровима, оно што доминира радњом стрипа, постоје моменти када се пред нама нађе гомила кратких, брзих кадрова које аутори користе да што реалније прикажу хаос какав може бити једна главна железничка станица. Тај хаос је више него успешно дочаран, јер заиста постоји одређени временски период после поноћи па све до свитања у ком се станица претвара у својеврсну зону сумрака кроз коју парадирају разни ликови, од самопрокламованих боема, дисидената, преко шибицара, сакупљача перја па до оних који су ван сваке дефиниције и категорије. Цела та  скупина несвесно гради једну готово карневалску атмосферу, а сво то лудило, сва та туга, отуђеност, потреба за блискошћу, осликана је у овом стрипу ненаметљиво, увек у правом треннутку и без ремећења усклађене меланхоличне структуре кадрова.

У стрипу наилазимо и на 3 велика чешка писца, Јарослава Хашека, Бохумила Храбала и Милана Кундеру. Њихово помињање у клозету Главне железничке станице никако није случајно, јер су фрагменти њихових дела дубоко инкорпорирани у овај графички роман. Храбалова новела „Строго контролисани возови“ своју радњу, као и „Алоис Небел“, уско везује за железницу и у оба дела она представља једини свет за који главни јунак зна, главне ликове ових дела такође карактеризује наивност. Војник Швејк из дела Јарослава Хашека дели неке особине са Небелом и на крају, начин на који Алоис Небел размишља и говори о животу, љубави, животним парадоксима, памћењу, забораву и потреби да се заборави поклапа се са начином на који Милан Кундера о томе расправља у „Неподношљивој лакоћи постојања“. Преко ових аутора долазимо до још једног битног момента у културној историји Чешке, а то је Чешки нови талас. Будући да „Алоис Небел“ долази 30 година након последњег филма овог чешког кинематографског покрета, чини се као његов додатак или чак ода овом златном добу чешке и светске кинематографије. Овај покрет, као и његови књижевни узори, снажна су критика комунистичког режима тог времена и циљ им је био да освесте народ Чешке и разоткрију систем у коме живе као опресиван , док се „Алоиса Небела“ можемо читати као некакав епилог Плишане револуције, приказ живота након великих промена. На исти начин на који завршава на прашкој Главној железничкој станици, ношен радњом, Алоис се враћа кући и тамо чека долазак госпође Квјете, коју је упознао за време боравка на Главној железничкој станици и са којом се љубавно остварио.

Насупрот Алоису, стоји лик Немог као неко ко је у потпуности активан. Иако се налази у позицији активног лика, Неми је далеко мање заступљен у стрипу, што је за очекивати, јер су његови кадрови углавном бржи и краћи у односу на остале и инсистирање на његовом појављивању, временом би урушило атмосферу меланхолије и устајалости. Кадрови у којима се Неми појављује су чак најављени појављивањем руже у кадровима који им предходе. Он долази у Чешку да би убио човека који је силовао његову мајку и до краја стрипа испуњава своју мисију и како је читав његов живот био окренут освети, када је испуни тако се са њом завршава и његов живот.

Оно што овај графички роман чини сјајним делом је нешто што сам већ неколико пута поменуо кроз текст, ненаметљивост његове теме. Радњу стрипа можемо описати као животно тумарање једног железничара и пут освете једног безименог лика и она као таква не звучи импресивно, али је одлично укомбинована са темом прогона Немаца и неискорењивог зла. Алоиса Небела муче догађаји из прошлости, али се ради о догађајима у којима он није учествовао и то је разлог зашто они долазе из магле. Његово презиме, Небел, у преводу са немачког значи магла, а презиме је нешто што нам остаје од предака и онда је јасно да оно што Алоиса мучи, што долази из магле, су заправо недела предака. Алоисова породица није престављена као неко ко је учествовао у прогону Немаца, тако да оно што њега мучи не треба да буде тумачено као нешто што је везано искључиво за његово породично стабло, већ нешто што се односи на све становнике Чешке, који морају да носе бреме немилих догађаја из прошлости. Алоис је једноставно дат као пример једног просечног Чеха, а његова улога као железничара је пригодна да се покаже промена положаја Немаца ( воз је био средство којим су се депортовали Јевреје, а онда су и Немци били депортовани возовима, исту улогу имају кадрови у којима Алоис види орла који носи точака потом схвата да је он постао орао, тј. промена положаја ).

Поред Алоиса имамо лика Немог који долази да се освети, а човек који му је силовао мајку јесте стари Вашек, који овде представља то зло који се прилагођава променама и у свему види прилику да делује. Стари Вашек је неко ко је радио са нацистима у концетрационом логору, а потом је убијао и депортовао Немце који нису имали везе са ратом, а његова бескрупулозност најбоље је осликана кадровима у којима он силује мајку Немог испод мота Чешке Републике „Pravda vítězí“ („Истина изнад свега“) и говори да је то све заслужила због свега што су нацисти радили, иако је он био активни саучесник. Једна мање динамична, али можда и упечатљивија сцена јесте смењивање нацистичке пароле „Arbeit macht frei“ („Рад ослобађа“) у „Pravda vítězí“ („Истина изнад свега“) а потом и у обичан знак на коме пише „AUTOCAMPING“, а оно што их повезује јесте присуство старог Вашека. Неми убија Вашека, јер он није привид из магла и представља конкретније последице од оних које види Алоис. На крају стрипа имамо низ црнохуморних и карневалских дешавања, поплава креће да гута све пред собом, Квјета у тој гужви рађа дете које има бркове као Алоис, сам Алоис се пуком срећом спашава поплаве и даје бесмислен интервју за телевизију и долази у кафану, у којој људи славе што су преживели, где се среће са Квјетом и својим сином.

„Алоис Небел“ се одлично надовезује на своје књижевне и филмске узоре у чијем маниру расправља о већ поменутим темама, испуњава сва њихова очекивања, а притом је пун референци на поп културу, као што је појављивање Џима Морисона, па затим благи наклон Хичкоку и чак преузимање сцене из филма „Тrainspotting“ и као такав заслужује пажњу сваког љубитеља стрип уметности.

Издавач: Комико