Kultura

Nakon pesama

Autor: Miloš Jocić, Rajko Blagojević

Oto Horvat, intervju

Do pre nekoliko meseci, Oto Horvat je čitaocima bio poznat pre svega kao pesnik: prvu zbirku poezije (Gde nestaje šuma) objavio je još 1987. godine, a 2009. je u izdanju Kulturnog centra Novog Sada objavio i Izabrane & nove pesme. Danas, međutim, Oto Horvat je jedan od proznih pisaca o kojima se u Srbiji najviše priča. Njegov prozni prvenac, roman Sabo je stao (KCNS, Agora), našao se u završnom izboru za NIN-ovu nagradu 2014. godine, a popularnost kod čitalaca već je dovela do njegovog drugog izdanja. Od plodnog pesnika, Oto Horvat je postao prozni pisac omiljen i od strane kritike i od strane čitalaca, pa zato ne čudi što je na nedavno završenom Prosefestu u Novom Sadu bio jedna od zvezdi večeri. Iskoristili smo stoga priliku da sa g. Horvatom popričamo o uspehu njegovog romana, budućim projektima, kao i o tome kako je jednom pesniku izgledala avantura pisanja modernog romana.

Roman Sabo je stao napisali ste posle sedam zbirki poezije i jednog izdanja izabranih pesama. Kako Vam je, kao pesniku, bilo ući u pisanje jednog romana? Koliko se Vaše poezije providi i u Sabo je stao?

Ne sećam se kada, ali je bilo dosta davno kada sam razmišljao o pisanju proze. Možda je moglo biti posle pesničke knjige Putovati u Olmo (2008), ali možda i koju godinu ranije. Sećam se samo da sam čitao jednog živog ali ostarelog pesnika, još uvek odličnog, što je retkost, i pomislio za sebe da ja ne želim da imam sedamdeset i kusur godina i da još uvek pišem pesme, pod uslovom da doživim te godine. Ne znam zaista zašto sam na takav nipodašavajući način formulisao tu svoju želju za promenom (u odnosu na ostarelog pesnika i na pisanje pesama u starosti). Ali nisam znao ni kako, ni zašto. Pokušavao sam i sve bi se završavalo posle dve-tri stranice. Prozni rad je nešto najteže, da parafraziram svog omiljenog pisca Tomasa Bernharda. Naravno da su u ovom proznom tekstu vidljivi tragovi pesnika. Bilo bi po knjigu lošije da nije tako. Tema je takva da je jezik poezije dobrodošao, baš kao i fragmentarnost. Linearni, hronološki način pripovedanja bi pre svega za mene samog, kao autora teksta, bio dosadan. Vredi pisati samo ono što vas drži u vatri, doduše ovi plamenovi su ponekad bili dosta bolni, ali kada sam krenuo u pisanje, nisam mogao i hteo da odustanem. U poeziji sam kiksnuo jer nisam bio u stanju da „pevam” o preminuloj supruzi, pa nisam smeo dopustiti da mi se to desi i u prozi.

Čitaoci Vašeg romana bili su naročito očarani načinom na koji ste spojili romantičarski motiv „mrtve drage“ i određene elemente postmoderne proze. Isticana je, u tom smislu, i sličnost sa romanom Džulijana Barnsa Nivoi života. Druga sličnost je što ste i Vi i Barns, zapravo, govorili pre svega o iskustvima lične tragedije. Kako Vam je, kao autoru, bilo pisati o jednom intimnom događaju, znajući za rizik da bude čitan i tumačen kao tek opšte mesto u književnosti?

Pisati o intimi i bolu je zeznuta stvar. Čovek može lako da postane banalan, bljutav. Toga sam se najviše plašio, da moj tekst, moj oproštaj od supruge ima takve rečenice. Ali kada si u tekstu, kada se boriš da nađeš najadekvatnije reči, slike, onda je najvažnija preciznost i beskrupuloznost u opisima. Tu nema mestu razmišljanjima da li će ovo ući u književnost ili neće. Naravno, nekim delom uma čovek sebe postavlja i u toj perspektivi, ali to je u suštini nebitno. Jer je knjiga trebalo da odradi svoj „posao” pre svega na metafizičkom planu. Na planu moje komunikacije sa mrtvom dragom. To je trebalo da bude metafizičko mesto susreta i rastanka.

Pre nekoliko meseci, u intervjuu za novosadski Dnevnik ste otkrili da ste već počeli sa pisanjem novog romana. Da li u međuvremenu i dalje pišete poeziju, ili ste trenutno posvećeni isključivo prozi?

Još uvek pišem istu „prozu”. Zanosim se da ću uspeti da napišem knjigu koji bi trebalo da bude manje pesnički kontaminirana i više u duhu „regularnih” romana. Ali pišem je pesnički, u vatri, stihijski, sa fragmentima koja prerastaju u poglavlja... A ne kako bih očekivao, kako zamišljam da većina piše, svaki dan, od do. Videćemo. Nadam se. Šta drugo mi preostaje.