Blog

Real Madrid 98–71 Crvena zvezda

Lepota vs. Nervoza

Miloš Jocić, Novi Sad

(Ranjenički) Put u Madrid

Kada se pred jučerašnju utakmicu govorilo kako Crvena zvezda na megdan prvaku Evrope ide „desetkovana“, u pitanju je delimično bilo samo novinarsko preterivanje budući da je od trojice povređenih igrača ipak samo kapiten Luka Mitrović predstavljao relativno značajan šraf u ekipi crveno-belih. Izostanak Dangubića, nesuđenog reprezentativca i košarkaškog Adonisa, teško da je predstavljao ozbiljniji udar po igru Radonjićeve ekipe jer je u pitanju bio igrač koji za sezonu i po u Crvenoj zvezdi i dalje nije izgradio svoju minutažu i ulogu na terenu (da li je on najbolji kao bek šuter, kao bruiser u napadačkoj igri, kao probijač, agresivac u odbrani, skakač, možda „ol araund“ igrač?). Mitrović, na drugoj strani, iako jedno od naših kvalitetnijih krila, teško da je u potpunosti konkurentan na poziciji broj četiri u kontekstu najbolje evropske košarke. Mitrovića je, kada mu ide, lepo gledati, jer je u pitanju inteligentan krilni centar koji zna kako da skoči u odbrani i kako da u napadu pomogne ekipi bez mnogo komplikovanja ili bespotrebnih driblinga.

Ipak, periodi njegove dobre igre dolaze u talasima, kao što je i uobičajeno kod mladog igrača; njegova nestalnost je i glavni razlog zašto se na prste jedne ruke mogu izbrojati njegove zaista odlične partije u prošlogodišnjoj Evroligi, i zašto je crveno-beli kapiten letos otpao u izboru za drugu četvorku srpske reprezentacije (u korist iskusnijeg i u tom trenutku igrački mnogo više „isplativijieg“ Zorana Ercega). Bio je to gubitak koji su navijači crveno-belih teško prihvatili zbog prirodnih simpatija prema svom kapitenu, no činjenica je da Mitrović nije ni naročito dobar kapiten – suviše mlad da na saigrače utiče pojavom, suviše neartikulisan u bihejvioralnom smislu (često smo u TV prenosima gladali njegove nervozne gestikulacije, grimase i mlaćenje rukama kada Zvezdi ne ide dobro na terenu) da bi smirivao ponašanjem, suviše igrački nedorečen da bi uticao svojim performansama na terenu. Potpisnik ovih redova, uostalom, u jednom od prošlosezonskih tekstova izrazio je žal zbog toga što kapiten te šampionske Zvezdine generacije nije mogao biti Nikola Kalinić, slika i prilika kontrolisane i harizmatične furije koja zna podići ekipu (i publiku!) svojom igrom, stavom i posvećenošću Lopti i Košu.

Poslednji u nizu Zvezdinih rekonvalescenata jeste Marko Tejić, koji je tek što je i počeo da skuplja ozbiljnije minute na terenu. Drugim rečima, Zvezda nije naročito mnogo propatila od povreda per se: jedan povređeni igrač nije imao istaknuto mesto u rotaciji, drugi maltene nije ni počeo sa ozbiljnom igrom, a kapiten Mitrović bi, između ostalog i zbog dobro znanog Radonjićevog zanemarivanja četvorki, u Madridu ionako prošao kao epizodista. Crvena zvezda međutim jeste bila desetkovana, a nedostatak trojice mladih igrača sinoć je otkrio mnogo veće rupe u crveno-belom sastavu. Utakmica sa Realom bila je tako prva – izuzmemo li mučenje protiv Zadra i poraz od Cedevite u ABA ligi – u kojoj se se videlo da je ova Zvezda, makar u ovom trenutku, ipak nešto bledunjavija senka tima iz prošle sezone.

Kraljevska odbrana

Real je u prošlogodišnjim utakmicama sa Zvezdom svoju dominaciju, u skladu sa svojom fajterskom i defanzivno žustrom tradicijom, iskazivao pre svega u odbrani. Iako su u prvoj utakmici u Areni postojali periodi igre u kojima je Zvezda lomila rezultat pa čak i vodila, Real je domaćina držao na bezbednom košgeterskom rastojanju, dozvolivši tada crveno-belima samo sedamdeset postignutih poena, što je po prošlosezonskim zvezdaškim standardima bilo premalo, naročito pred domaćom publikom. U revanšu u Madridu, Real je Zvezdu sveo na šezdeset koševa, nanevši joj pritom jedan od najtežih poraza te sezone. Nije se mnogo toga razlikovalo ni u sinoćnom meču: Real je igrao izuzetno snažnu individualnu odbranu, skupio je preko 50 skokova u odbrani i napadu, a odlična defanziva trenera Pabla Lasa bila je još efikasnija zbog činjenice da, za razliku od prošle sezone, Crvena zvezda nije imala Marjanovića, ili Kalinića, ili Dženkinsa, ili Vilijamsa. Drugim rečima, nije imala, kao što nije ni u  celom dosadašnjem toku sezone, izražene napadačke udarne igle koje bi po potrebi lomile protivničku odbranu sigurnim šutem ili plodonosnim solo-akcijama. U srcu košarke uvek je ležala igra jedan-na-jedan; sve ostalo su pomoćne alatke.

Od prvog/novog Zvezdinog plejmejkera Gala Mekela nismo mnogo videli ni u ovoj utakmici. Izraelac je iz igre izašao relativno brzo, već u uvodnim minutima prve četvrtine, zbog dva brzo napravljena faula (kao i Majk Cirbes, koga je zamenio ponovo neupečatljivi Skorcijanitis). Naravno, protiv par ekselans protivničkih bekova poput Ćaća Rodrigeza ili Prljavog Fernandeza ponekad ni ne možete da igrate bez faulova – obojica predstavljaju vrhunsku „trostruku opasnost“, dakle opasnost od šuta, prodora i dodavanja – ali je Radonjić prošle godine ponekad uspevao da neutrališe slične pretnje tako što na protivničke plejmejkere nije slao sopstvene organizatore igre, već svoje odbrambene pitbulove (Blažiča ili Lazića, po potrebi i Jovića). U Madridu je pak Mekel bio ostavljen samom sebi, a nakon njegove napadački neupadljive utakmice protiv Strazbura, protiv Reala su do izražaja došli i neki od njegovih defanzivnih nedostataka. Gal Mekel, prosto rečeno, za sada ne pravi razliku niti svojom napadačkom igrom, niti sposobnošću kvalitetnog proigravanja, niti „umiranjem“ u odbrani, što su ozbiljni nedostaci za igrača koji je ipak doveden ne samo kao produžena ruka trenera na terenu, već i neko ko treba da ispuni patike koje je nosio Čarls Dženkins.

Nakon što je utakmicu počeo u startnoj petorci, Mekel se u igru vraćao na nekoliko intervala ne dužih od pet minuta, a na kraju je u Barklikard Centru sakupio tek nešto više od četvrt sata igre, što je još jedan od pokazatelja u kakvoj se igračkoj formi nalazi projektovani glavni plejmejker crveno-belih. Pamtimo sledeći detalj: kada je Mekel ušao (tek drugi put!) u igru na početku druge četvrtine, nakon jednog Radonjićevog tajm-auta, prvi Zvedin napad se promptno završio izgubljenom loptom koju je Lazić, ne uspevajući da prepozna da li je napad još u tranziciji ili se saigrači spremaju za napadačku kretnju, loptu bacio u aut. Čak i nakon tajm-auta Mekel nije uspeo ni delimično smiriti Zvezdinu rastrojenu igru u pozicionom napadu koji nimalo nije funkcionisao: Zvezda je u prvoj četvrtini postigla siromašnih 6 poena, i to preko trojke okuraženog juniora Boška Simonića, jednog slobodnog bacanja, i jednog kontra-prodora Rajana Tompsona. Jedine poene, drugim rečima, Zvezda je tada postizala na frku ili neometanim šutevima sa penala, a ne preko smislenih ili makar munjevito veštih napada.

Jović je u Madridu bio prinuđen da iskoči kao prinudni prvi plejmejker, pa je tako protiv Reala, sa Fernandezom i Rodrigezom kao suparnicima, proveo čak 27 minuta. Nije, ipak, Jović mnogo doprineo sređivanju Radonjićevih napadačkih ideja. Slično Mekelovoj igri, Jovićevi pozicioni napadi su suviše vremena posvećivali kratkim dodavanjima izvan linije trojke i šetanjima lopte po krilima, bez prostorne ubojitosti po dubini neophodne za uspešnu realizaciju pozicionog napada. Jović, koji je svoju priliku u Madridu lepo individualno iskoristio sa 9 poena i 20 indeksnih bodova (trećina ukupnog indeksa Crvene zvezde!), i dalje predstavlja solidnu dvojku ali tek poštenog bekap pleja koji bi, u idealnom scenariju, upijao košarkašku prefriganost od svojih razigranijih i isksusnijih kolega-plejmejkera, ali je teško pretpostaviti da li će njegova uloga vrednog šegrta biti promenjena imajući u vidu da on faktički već sada igra na istom ili malo boljem nivou od (skupljeg, starijeg) Gala Mekela.

Dobar deo sinoćne utakmice, a pri tome mislimo na onaj deo koji je kulminirao Realovim vođstvom od +41 sredinom treće četvrtine (67:26), protekao je u znaku trejdmarkovane individualne odbrane šampiona Evrope. Real svoje protivnike prvo stegne, držeći se blizu suparničkih igrača ali ne preterujući u pin-en-rol igri (uz dobru saradnju sa svojim spretnih modernih centara, Realovi bekovi uglavnom stignu svoje igrače trčeći ispod blokade), što ekipama koje im se suprotstavljaju u velikoj meri onemogućava igranje agresivne pozicione igre. U Zvezdinom slučaju se to naročito osetilo u pomenutom nedostatku ofanzivno opasnih igrača – Jović, Tompson ili Gudurić svakako nisu sposobni da probijaju španske bekove u igri jedan-na-jedan, a Cirbes i Sofoklis su igri ispod reketa bili ili potpuno neutralisani, ili isterivani na bezbednu udaljenost od nekoliko metara od niskog posta (prve poene je Zvezdina centarska linija postigla na sredini druge četvrtine poluhorogom Cirbesa!). U takvoj situaciji Zvezda je, poput Strazbura u Areni pre samo nedelju dana, pokušavala da se na silu razigra srednje-brzim napadima, šutevima preko ruke i samoubilačkim prodorima u skupljeni reket, što je davalo taman toliko rezultata koliko i ekipi Vinsena Kolea u pomenutoj utakmici u Beogradu.

Takva bezglava igra u napadu osobena je za sve ekipe koje igraju bez sposobnog plejmejkera, dakle bez glave; pozicioni napadi Crvene zvezde nisu bili prosto neefektivni, već su na momente bili i suludi. Marko Simonović pružio je jedan ili dva primera takvog ponašanja. Simonović je igrač koji, recimo, u Đorđevićevoj reprezentaciji odlično izvodi prodore iz kornera, često uz pomoć samo jednog ili nijednog driblinga, odlično koristeći otvaranje prostora u pozicionom napadu; sinoć smo, sa druge strane, gledali Simonovića koji je nekoliko puta uletao u gužvu improvizovanim rolinzima i sporim fintama kretanja, ni ne uspevajući da loptu izbaci na dvokoraku, bezrazložno menjajući svoju ulogu dalekometnog strelca u cilju trzanja ekipe iz napadačke letargije uzaludnim pokušajima prodora kroz odbrambene linije protivnika koje se ni najmanje nisu poremetile zahvaljujući impotentnom pozicionom napadu. Dalje, odsustvo kvalitetnog centra-teškaša naročito šteti Radonjićevim ofanzivnim zamislima.

Za razliku od prošle godine, kada je Bobi Marjanović bio standardno odličan i onda kada je Zvezda žestoko gubila od Reala ili Barselone, pružajući svojoj ekipi kakav-takav oslonac i u trenucima najveće bespomoćnosti, trenutna Zvezdina centarska linija retko uspeva da uspostavi takvu vrstu dominacije u reketu. Ovo se, nažalost, najviše odnosi na Sofoklisa Skorcijanitisa, nadanog Bobijevog naslednika u crveno-belom dresu. Skorcijanitis je sinoć za 13 minuta na parketu upisao svega tri poena, pre kojih je imao šest ili sedam promašaja iz igre, gotovo nijedan skok i čak tri popijene blokade. Jedna od pomenutih „suludih“ kretnji u Zvezdinim napadima bilo je i često nepravovremeno spuštanje lopte na Big Sofoa dok se ovaj nalazio nekoliko metara od niskog posta, čime je bio prinuđen za njemu nezgodno zidanje protiv mnogo agilnijih Realovih petica (Rejes i Ajon su pravi moderni centri, snažni kao petice ali sa skokom i okretnošću kakve fine četvorke) koje je i rezultavalo bananama. Jedan naročito nenormalan trenutak bio je onaj kada se Skorcijanitis, sredinom prve četvrtine, sjurio sa visokog posta kao stopedesetkilaški bekić, verovatno na iznenađenje kako saigrača tako i Realove odbrane, koja mu je ipak lako oduzela loptu.

Lepota vs. Nervoza

Igra Radonjićeve Zvezde uvek se napadački raspadala kada se činilo da individualno najspretniji igrači nemaju svoj dan. Svi smo uživali kada bi Vilijams trpao trojke iz step-beka ili kada bi se Blažič posle ukradene lopte stuštio ka košu, ali bilo je i prošle sezone onih trenutaka apsolutne ofanzivne anarhije, kada su svi nešto pokušavali ali kada niko nije uspevao; kada se, dakle, prevelika sloboda koju je Radonjić dozvoljavao u napadu obijala o glavu Zvezde. Sinoć je situacija bila utoliko gora jer Radonjić nije ni imao igrača koga bi mogao forsirati u napadu, što je očigledno psihološki oborilo i same igrače Zvezde koji su, svesni toga da nemaju čime pripretiti Realu, vremenom upadali u sve veći bunar. Crvena zvezda zbog toga nije bila samo nesređena u svojoj igri, već i  osetno nervozna. Nekoliko puta se dešavalo da Zvezdini bekovi (Jović, Lazić) otmu loptu ili preseku pas Madriđanima, da bi istu loptu izgubili posle samo jedne sekunde, nakon čega bi ih Real kaznio košem u kontra-kontra-napadu. Sinoć smo prisustvovali i neobično burnoj reakciji mirnog Majka Cirbesa: nakon što je bio fauliran pod košem, promašio je oba slobodna bacanja, a potom i bio osujećen u ofanzivnom skoku, nakon čega je napravio brz faul i tehničku grešku zbog gnevnog dobacivanja sudiji. Jedni od retkih koji su u Zvezdi igrali staloženo (uz recimo bivšeg kapitena Simonovića, uprkos njegovim povremenim brljavljenjima) bili su zapravo njeni klinci. Pored pomenutog Jovića, lepu partiju pružio je i Marko Gudurić, nastavljajući sa dobrim igrama i posle Strazbura, a njegovo mesto „otkrovenja večeri“ zauzeo je Boriša Simanić, juniorski krilni centar koji na Evroliginom sajtu nema ni sliku na svom igračkom profilu, a koji sinoć ne samo da je upisao 10 poena i 4 skoka nego je na terenu proveo najviše vremena od svih Zvezdinih igrača (28). Radonjić na početku ove sezone možda ima problema sa razočaravajućim partijama svojih najvećih pojačanja, ali zato ima dobar njuh za pravovremeno ubacivanje crveno-belih klinaca, koji mu se za sada odužuju više no dobrim partijama.

Crvena zvezda je, naravno, u Madrid došla bez ikakvog pritiska pobede, ali je igrala stegnuto i nervozno kao da im je čitavo takmičenje zavisilo od ove utakmie. Da stvar bude gora, Real ne samo da je igrao odlično, nego je bio i maksimalno raspoložen za atraktivno nadigravanje i besomučno pumpanje razlike – kada su videli da im se utakmica otvorila, i da protivnik ne može da im pripreti ni u odbrani ni u napadu, Madriđani su meč doživeli kao šou i priliku da se navijačima iskupe za skorašnje kikseve. Rodrigez, inače staloženiji plejmejker za razliku od svog kolege Fernandeza, dvaput ili triput je izbacivao za njega neobične pasove iz trka, preko ramena. Lopta Realovih igrača inače je ponekad, iz čiste želje za razigravanjem, brzo sekla dubinu i širinu Zvezdine polovine terena, leteći u deliću sekunda od pleja, do centra, pa do beka, pa do drugog beka, koji je akciju obično završavao šutem za tri poena, i to obično uspešno: Real je imao 38% uspešnosti sa distance, a da nije bilo lenjih šuteva u drugom poluvremenu, procenat bi bio dobrano veći.

Naročito je u prvom poluvremenu Real Madrid poletno driblao, skakao i šutirao – u prvom poluvremenu su postigli 7 od ukupno 10 svojih trojki na utakmici i upisali 16 asistencija (Zvezda je za čitavu utakmicu imala tek 15!). Raskalašnost Realove igre naročito se osetila i po kasnijim reakcijama madridske publike, koja je dva fantastična Fernandezova poena u poslednjim fazama utakmice (TOP10 prodor sa rolingom i ona trojka iz trka i bacanja unazad) ispratila sa tek umereno uzbuđenim aplauzom, što je pokazivalo da su se čak i oni istrošili ne samo u Realovoj rezultatskoj dominaciji, već i u njihovim napadačkim bravurama. Poraz, nešto ublažen činjenicom da se u drugom poluvremenu Real rastrčavao i razigravao (sa igračima poput Noćionija, Dončića i Ernangomesa u centru pažnje), bio je snažan ne samo zato što je Zvezda igrala nešto slabije, ili zato što je Real igrao nešto jače, već zato što smo u isto vreme gledali i očajnu, stresiranu Zvezdu i razgoropađeni, lepi Real – što je kombinacija koja se, nadamo se, neće ponavljati.

Prošla i buduća Zvezda

O raspoloženju obe ekipe – jedne koja je igrala ubijena u pojam, i druge koja se doslovno „igrala košarke“ – od rezultata možda bolje svedoči zbirni indeks korisnosti. 134 indeksna boda Real Madrida u odnosu na 60 Zvezdinih lepo govore o tome da je sinoć jedna ekipa zaista bila i više nego dvaput bolja od svog suparnika. No, naročito mračan deo statistike je onaj u kome pronalazimo da je jedini sa negativnim indeksom u ekipi Reala bio Dino Radončić, maloletni banatski tinejdžer, a da su istovremeno u timu Crvene zvezde negativne učinke imala sva tri velika Zvezdina pojačanja: Gal Mekel (-3), Rajan Tompson (-2) i Sofoklis Skorcijanitis (-6). Iako se, naravno, slabija igra može oprostiti kada na megdan izlazite Realu usred Madrida, fakat je da Zvezdina „osveženja“ već mesec dana igraju, zapravo, ne osvežavajući ništa, svojoj ekipi donoseći tek povremene i prilično osrednje doprinose. Još nije došlo vreme da se tekstovi o Zvezdinim utakmicama pretvore u serijal elegija o džinovima iz prošle sezone, ali evroligaški sat neumoljivo otkucava. U narednim utakmicama Crvena zvezda će se sukobiti sa direktnim konkurentima za četvrto mesto u grupi, Himkijem i Bajernom, a za pobede u tim mečevima ipak će biti potrebno mnogo više od kuražne predstave mladih Zvezdaša.