Blog

Crvena zvezda 81–59 Strazbur

Zirbes Rex

Miloš Jocić, Novi Sad

Slične su sudbine, u košarkaško egzistencijalnom smislu, Vinsena Kolea i Dejana Radonjića. Oba ova trenera neguju igru koja bi se u nedostatku pogodnijeg sportskog termina mogla nazvati lepom – igru koja se u velikoj meri zasniva na fizikalisanju u odbrani (brzom pomeranju u prostoru, brzom iskakanju na blokade, banzai posvećenosti u skoku), ali koja dopušta da se taj atleticizam prelije i u napad. Takav transfer se pre svega ogleda u ubitačnim kontrama i spektakularnim solo-akcijama igrača koji imaju njuh za igru jedan-na-jedan. Takva igra se, doduše, ovim trenerima počesto obije o glavu, kao što smo to ovog leta videli na primeru Batuma i Parkera u Koleovoj francuskoj reprezentaciji, odnosno u prošlosezonskim slučajevima „neuspelijih“ napadačkih bravura Markusa Vilijamsa ili Jake Blažiča.

No, ponajviše se Kole i Radonjić približavaju u recepciji njihovog dela u košarkaškom svetu. Obojica pate, na fatalistički (i tek pomalo tragičan) način, od snage svojih timova. Kole je čovek sa nekoliko medalja sa svetskih i evropskih prvenstava, ali i dalje će se u analizama igre francuske reprezentacije potencirati kao najslabija karika ekipe, kao tek prosečni trener koji je srećom dobio priliku da tera košarkašku supermašinu. Na gotovo istovetan način, i uprkos činjenici da za Zvezdinim kormilom stoji već tri godine, Radonjić je prvi na tapetu posle svake gusto izgubljene Zvezdine utakmice, odnosno posle svakog pada timske forme u takmičarskoj sezoni.

Strazbur i Crvena zvezda su u tom smislu ekipe istih senzibiliteta, slične filozofije, načina igre i identiteta. Sinoćna utakmica u Areni istovremeno je zbog toga bila i najbolji i najnezgodniji scenario za Zvezdin početak evroligaške sezone. Svakako je poželjno Evroligu započeti u sopstvenoj dvorani, pa još protiv ekipe koja figurira za potencijalno najslabiju u grupi; ali šta bi se desilo ako bi ta ekipa, igrački dopelganger Crvene zvezde, prva uspela da nametne dinamiku jake odbrane i brzopoteznih napada, terajući time Zvezdu u prisilnu defanzivu i jurenje rezultata? I čudnije su se stvari dešavale, a prve utakmice u takmičenjima uvek su bile naročito lude. Setimo se da je, uostalom, prošle godine Neptunas u drugom kolu Evrolige tukao Zvezdu upravo Zvezdinim oružjem (krljanjem u odbrani, naročito na šutu, i potpunom kanonadom u prangijanju za tri poena).

Obema ekipama je sinoć, dakle, bilo potrebno da na miru pokrenu svoje motore, i da pokušaju da se na početku ne zaleću previše, kako im se sopstveni entizujazam ne bi obio o glavu. Prva četvrtina, koja je rezultatom 19:20 signalizirala napadački makar iznadprosečnu predstavu, bila je ustvari mirnodopska, bez velikih uzbuđenja ili perioda visokog ritma. Najbolje se to videlo po načinima odbrane obe ekipe. Na defanzivnim pozicijama su Zvezda i Strazbur igrali čisto i oprezno, bez naglašaja veće agresivnosti (poput direktnog ulaženja u kontakt ili nasilne seče prodora). Falila je, drugim rečima, osetnije krvava individualna odbrana na koju smo se navikli gledajući Zvezdu prošle godine, naročito u slučajevima igrača poput Branka Lazića ili Jake Blažiča. Ništa u toj prvoj četvrtini nije ni nalikovalo, recimo, onom akrobatskom krađom lopte Jovića na polovini terena (u drugom poluvremenu), koja je završena kontrom i usamljenim polaganjem, kada je plej Strazbura usled Jovićeve posvećene defanzivne siline napravio polu-salto, a potom završio na leđima.

Obe ekipe su, dakle, u otvaranju utakmice pokušale da pre svega brane prostor protivniku; iako se ni u jednom trenutku nije igrala zonska odbrana, i Strazbur i Crvena zvezda bili su posvećeniji pomeranjima na strani pomoći nego nešto individualnijoj defanzivi. Činilo se da su se u takvoj postavci bolje snalazili gosti iz Francuske. Rotacija igrača i strana pomoći Strazbura bila je u tom početnom odmeravanju snaga brza i pravovremena. Skorcijanitisu se na leđno udvajanje prilazilo nekoliko mikrosekundi pre nego što bi ovaj uopšte i primio loptu, čime je ovaj snažan ali poslovično trom centar bio prinuđen na dodavanje u mrtav ugao – čime je Strazbur uspešno neutralisao direktnu pretnju pod košem, ali i naterao Zvezdu na dodatno poziciono vaćarenje. Koleovi igrači su takođe dobro skupljali reket pri odbrani od prodora, nateravši Zvezdinog Gela Mekela da u prvih nekoliko minuta utakmice izgubi loptu čak tri ili četiri puta. Mekelove izgubljene lopte dolazile su od dobre Strazburove odbrane, ali bilo je tu i nečega od Izraelčevih grehova. Njegovi prodori su, za razliku od britkih i determined američkih bekovskih probijanja (vidi pod: Dženkins, Mekejleb, itd) bili evropski slobodoumni – to su bili prodori koji su istovremeno razmišljali i o mogućnostima dodavanja, vraćanja unazad, naskoka, skok-šuta ili prevremenog floutera, ne posvećujući se do kraja ni jednoj opciji. Iz toga najčešće nije izlazilo ništa, uz svesrdnu pomoć Strazburove defanzivne linije; u nastavku sezone će svakako biti zanimljivo pratiti na koji način će se Crvena zvezda, nakon nekoliko Dženkinsovih sezona, snaći sa neameričkim plejmejkerom kao nosiocem igre.

Na drugoj strani terena, Zvezdi nije najbolje ležala takva vrsta odbrane. Strazbur u tim trenucima jeste održavao malu prednost od pet ili šest poena razlike, ali je od vođstva gostiju u oči mnogo više zapadalo da je dobar broj njihovih poena bio postignut iz otvorenih šuteva sa distance i poludistance (Skorcijanitis i Mitrović, iako nešto nesigurniji u napadu, prilično su dobro zatvarali reket Francuzima). Što je bilo još indikativnije, igračima Strazbura nikada nije bilo potrebno više od tri ili četiri dodavanja da već u desetoj sekundi napada dođu do otvorenog šuta na trojci ili nešto ispod nje.

Strazbur se u takvoj igri snalazio, dakle, za promil bolje od crveno-belih, što se oslikavalo i u sitnoj no osetnoj prednosti – koja je opstajala sve do ulaska Majka Cirbesa na polovini prve četvrtine, kada je zamenio do tada napadački indisponiranog Sofoklisa Skorcijanitisa. O grčkom džinu se sve zna. Doveden pre kao marketinški potez i pokazatelj meke moći kluba koji želi da izgradi brend solidnog evroligaša, nego kao igrač na kome će se zasnivati igra, Big Sofo igra onoliko koliko mu godine i kilaža dozvoljavaju. To bi značilo da će Skorcijanitis verovatno pružati vrlo dobre partije u ABA ligi, ali da će u Evroligi imati ulogu sličnu sinoćnoj – imaće, dakle, mesto u startnoj petorci, koje će nakon početnog opipavanja protivnika i pokušaja uspostavljanja kontrole u reketu ustupiti aktivnijem centru koji bi bio zadužen za definitivno probijanje neprijateljske odbrane. Cirbes je tako sinoć ušao sa klupe, kao toliko puta do sada u Zvezdi, ali nije bilo sumnje u to ko je sinoć bio prvi Zvezdin centar. Štaviše, nije bilo sumnje ko je vladar Areninog terena uopšte, i ko je poterao utakmicu u onom pravcu u kojoj su crveno-beli i želeli da ide.

Jer, zrno neslaganja između inače sličnih košarkaških ideja Vinsena Kolea i Dejana Radonjića leži se u njihovom odnosu prema centrima. Kole je, za razliku od Radonjića, trener koji ne gaji preterano prisan odnos sa svojim teškašima, pa mu tako u francuskoj reprezentaciji ulogu petice najčešće obavlja kombo-centar Boris Dijao (visok 2.03!), dok u Strazburu to obavljaju ne naročito impresivni Bengali Fofana (karijeru do sada proveo u isključivo francuskim klubovima) i Vladimir Golubović, igrač-vagabund koji je igrao u dvocifrenom broju ekipa i koji predstavlja, u najboljem slučaju, solidan evroligaški/evropkupaški proizvod na temu klasične petice. Radonjićeva sklonost ka sidraškim centrima je poznata, naročito nakon odlične sinergije koju je prošle godine imao Boban Marjanović sa ostatkom bekovsko-razbijačke Zvezdine ekipe. Nije slučajno što je Marjanovića zamenio upravo Skorcijanitis, jedna od „najklasičnijih“ klasičih petica u današnjoj košarci, jedan od retkih preostalih teškaša koji i dalje mogu igrati najkvalitetniju evropsku košarku na (relativno) visokom nivou.

Iako je prednost Strazbura u trenutku Cirbesovog ulaska u igru bila relativno mala, situacija na terenu delimično je izmicala iz Zvezdinih ruku. Kada se na ali-ap Fofane nadovezao i treći po redu Strazburov pogodak sa trojke, postojao je rizik da će francuski tim možda biti onaj koji će prvi doći do svoje igre, znatno otežavajući posao Crvenoj zvezdi koja je ovu prvu evroligašku utakmicu dočekala bez ikog od prošlosezonskih vodećih igrača (Dženkins, Vilijams, Blažič, Kalinić, Marjanović), i dalje nesigurna u sopstvene domete i psihološki opterećena dokazivanjem pred crveno-belom Arenom koja je, naravno, očekivala još jednu sezonu iz snova u Evropi. Strepnje o lošem izdanju Zvezde razvejao je, na sreću, ćelavi bog proleća u liku Majka Cirbesa. Njegov ulazak u igru doneo je Zvezdinoj igri onu dozu marjanovićevskog „prisustva“, odnosno sigurnosti koju dobra petica uliva svojim saigračima, koji znaju da će svaka dobro spuštena lopta na niski post biti nagrađena košem, kao i da će centar uvek predstavljati napadačku opasnost svojim pikovima, bampovima i podrškom u skoku.

Svoj prvi kontakt sa loptom Cirbes je završio kao na individualnom treningu, laganim (iskusnim) pivotom i preciznim poluhorogom ispod koša. Podsetimo se, to je isti onaj Majk Cirbes koji je prošle godine znao vaditi decilitre žuči svojim navijačima nespretnim promašajima na ziceru i slabašnim dizanjem na koš! Za samo nekoliko minuta na terenu Cirbes je sakupio 6 sigurnih poena, za razliku od 0 Skorcijanitisovih; u trenutku kada je Zvezda postigla svoj dvadeset i prvi poen, ostvarivši time prvo vođstvo na utakmici (21:19), Cirbes je ubacio gotovo polovinu poena svog tima (10). Cirbesov doprinos Zvezdinom napadu bio je u tim trenucima nemerljiv. Za razliku od dotadašnje igre Skorcijanitisa, Cirbes je bio uspešan kako u zidanju protivnika, tako i u povremenom doprinosu skoku u napadu – od 9 ofanzivnih lopti koje je Zvezda uhvatila na utakmici, 4 je bilo delo Cirbesa. Takva vrsta opasnosti u reketu otvorila je, očekivano, i Zvezdine bekove, pa je tako Tompson prvu trojku za crveno-bele postigao upravo  kada je Cirbes počeo da pravi pometnju u Strazburovom reketu.

Iako ne možemo i ovo pripisati Cirbesovom revitalizujućem efektu po svoj tim, Zvezdini bekovi su upravo u toj drugoj polovini prve četvrtine počeli sa onim poznatim lovom na protivničke spoljne igrače. Izuzetna bliska odbrana na Strazburovim plejmekerima odmah je donela rezultate u vidu rastrojene igre francuskih plejeva Kembela i Kolinsa (koji su na smenu lopte slali u aut ili ih gubili već u prevođenju), čime je ona brza napadačka igra Koleovog tima bila svedena na duga i mučna kruženja u pozicionom napadu koja najčešće nisu, ni posle šest ili sedam razmenjenih pasova, kao rezultat davali izgrađenu poziciju za šut. Kao toliko puta do sada, Zvezdina odbrana je slomila rivala i prisilila ga ishitrene šuteve preko ruke ili trapave ulaske u skupljen reket. Kole je na tajm-autima posle Zvezdinog dvocifrenog vođstva – do kojeg su crveno-beli došli sredinom druge četvrtine – od svojih igrača vrlo verovatno tražio još više dinamike u napadu, insistirajući na hitrim solo-akcijama u pokušaju da se parira izazovu Zvezdine odbrane (jer od pas igre i koliko-toliko pažljivog građenja napada očigledno nije bilo ništa), ali takvi pokušaji su se završavali podjednako neslavno, ponekad čak i u doslovno prvoj akciji nakon tajm-auta.

Do promene napadačke dinamike Strazubra, dakle, nije došlo; nakon postignutih 20 poena u prvoj četvrtini, Francuzi su u ostala tri perioda jedva postizali po desetak koševa (12, 16, 11). Čitava utakmica je nakon početke tačke lomljenja Koleovih momaka uopšteno izgubila svoju „sportsku dinamiku“, to jest osećaj nadigravanja i rezultatske neizvesnosti. Prvih deset Cirbesovih koševa imalo je svoju težinu i odjek, dok su se pogoci kasnije raspoloženih Tompsona, Mitrovića i Jovića tek dopadljivo ušunjavali u koš, lagano dižući neupitnu prednost Crvene zvezde na deset, potom petnaest, i na kraju širokih dvadesetak poena razlike. Najzanimljiviji trenutak drugog dela utakmice verovatno je bilo Koleovo nadglašavanje sa sudijama oko jednog pogrešno upisanog koša – ostatak utakmice je činilo, uz povremene štucavice u napadu (to jest, ponekad preforsirano pokušavanje trojki), solidno evroligaško privođenje kraju dobijene utakmice.

Vredi istaći, pored upečatljivog Cirbesa, i vrednu partiju mladog Marka Gudurića, koji je u igru ušao već u prvom poluvremenu. Vredi na ovo obratiti pažnju. Njegov rani ulazak u igru (na svom evroligaškom derbiju) nije znak Radonjićeve hrabrosti; niko nije bio povređen i Gudurić nije zamenio nijednog fizički indisponiranog igrača. Igrač u pitanju je ušao zato što je trener zahtevao upravo njega na toj i toj poziciji u toj i toj ulozi. To može značiti samo da Radonjić već sada ima ozbiljnog poverenja u Gudurićev doprinos rosteru, na čemu se mladi igrač sinoć više nego velikodušno odužio. Lepo je bilo u Areni gledati mladog igrača koji pozitivne evroligaške utiske sakuplja radničkim odnosom prema svojim minutima na terenu, a ne šoutajmskim zakucavanjem ili serijama trojki. Kao što su komentatori Kovačević i Kecmanović lepo uočavali, Gudurić je igri Crvene zvezde izuzetno mnogo doprinosio potezima koji nikada nisu deo kompilacije najboljih poteza: postavljanjem u odbrani, izvlačenjem faulova, opterećivanjem skoka u napadu i osećajem za protok lopte u brzim Zvezdinim napadima. Zvezdu u budućnosti očekuju utakmice koje su, sve do jedne, teže od večerašnje (Bajern, Himki, Fenerbahče, Real), i razumna je strepnja navijača oko toga ko će se u ovoj ekipi izdvojiti kao nosilac i potencijalni meč-viner – iako bi bilo neozbiljno prognozirati da će tu ulogu preuzeti neiskusni klinac poput Gudurića, nadamo se (i imamo osećaj) da će Gudurić takvim igračima deliti dobro tempirana dodavanja i pomagati im pri iskakanju u odbrani od pika.

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu