Kultura

Kilimandžaro andergraund

Autor: Miloš Jocić

"Bantustan- atlas jednog putovanja"

Bantustan – kakva pojava! Delo Lazara Pašćanovića, Uroša Krčadinca i Marka Đedovića prikupilo je prethodnih meseci lepu pažnju na našoj (nazovimo je tako u nedostatku boljeg izraza) alternativnoj književnoj sceni. Ovaj štampani palimpsest blog zapisa koji su trojica autora pisali na svom proputovanju afričkim kontinentom rasturao se isključivo onlajn, putem njihovog matičnog sajta Klub putnika, ali je i pored toga uspeo doći do drugog izdanja i četvorocifrenog tiraža; što je lep primer vesele i moderne samoupravljivosti na Mreži, gde svaki autor ima čast i nesreću da samom sebi bude izdavač i urednik. Iako samizdatskog porekla, Bantustan je vrlo otmeno beletrističko izdanje – ne samo zbog svojih tamnih, tvrdih korica i fantastičnih kartografskih ilustracija samog Krčadinca, već i zbog plemenite namere autora-putnika da svoju kolekciju putničkih zabeleški kreativno oblikuju u književno delo.

Samo afričko hodočašće trojice autora, na koje su krenuli u zimu 2009. godine, trajalo je tako kraće nego transformisanje njihovih beležaka u jedinstvenu knjigu. Poslednji zapis Bantustana, onaj u kome se junaci-pripovedači simbolički umaču u Atlantski okean i, u činu  značajne pop-kulturne reference, zasade papriku (žutu; finu ali ljutu) pored šumskog groba jednog devetnaestovekovnog Bušmana, datiran je na februar 2010. godine. Sređivanje tekstova, mapa, citata i razgovora u zaokruženo delo trajalo je narednih pet godina, što je dovoljno da se obiđe i čitava zemaljska kugla, nekoliko puta. Pašćanovićev, Krčadinčev i Đedovićev putnički dnevnik u međuvremenu je promenio naziv, pa je tako „Povratak u Afriku“, kako su tekstovi isprva bili objavljivani na sajtu, postao „Bantustan“. Romantičarsko-vagabundski projekat, inspirisan dobroćudnim optimizmom, na kraju je dobio ime po zlokobnom, logoraškom nasleđu južnoafričkog aparthejda, što je u potpunosti verno oslikavalo ton ovog „novog“, živopisnog ali iznenađujuće mračnog dela.

Bantustan je postao delo koje je, uprkos tome što je pisano u tri ruke, jasno određeno ne samo jedinstvenim iskustvom, već i idejom i poetikom. Knjiga započinje citatima Andrića, Kiša i Egziperija; stvaralačka inteligencija autora ogleda se ne samo u tome što citati nisu izlizani ukrasi koji bi delu na silu davali privid vrednosti, već tmurne i čarobne beleške o drugosti, putovanju i samospoznaji, kreativni nagoveštaji modernog, egzistencijalnog, kritičkog književnog dela. Bantustan jeste tamna knjiga – kao što korice i šamanske crno-bele grafike nagoveštavaju – jer je, uostalom, tamno i putovanje na koje kreću sami autori. Afrika u Bantustanu je i dalje crni kontinent, koji pak nije više zastrašujuć zbog svojih zveri i neistraženih prašuma, već zbog postkolonijalnog haosa siromaštva, tranzicije, ratne prošlosti i ratne sadašnjosti. Pašćanović, Krčadinac i Đedović ni ne nastupaju kao obični turisti, niti se kreću „turističkom“ Afrikom, penjući se na Kilimandžaro ili fotografišući Tanganjiku. Njihova Afrika je postkolonijalni andergraund kenijskih predgrađa, misionarskih skloništa i kaučsurfing smeštaja mistično-sumanutih Orijentalaca. Njihovo putovanje, kako sami pokušavaju da ga objasne drugima i samim sebi, emocionalno je hodočašće. Nailazićemo na brojne pasaže gde Bantustan prestaje biti putopis, već modernistički komentar samog sebe kao umetničkog dela, gde će se autori-likovi međusobno sukobljavati i sumnjati kako u „avanturu“ u koju su se upustili, tako i u samo njihovo pisanje. Zamislite Davida Albaharija kako, sa šeširom i engleskim bermudama, korača kroz savanu...

Bantustan obitava, dakle, na granici između iskrene, nemontirane, neulepšane zbirke privatnih zapisa i uobličenog, dinamičnog poluromana. Artificijelnost takvog postupka, koji raw životno iskustvo, ostvareno u seriji blog-postova, pokušava „novelizovati“ radi tečnijeg i zanimljivijeg, ponekad ružnjikavo prosijava. Narativne promene perspektive između trojice pripovedača katkad su suviše lepo i umetnički lepo tempirane, kao u kakvom nezavisnom američkom filmu, što čitaocu može pogrešno signalizirati da čita tek prosečnu fikciju o tamo nekoj Africi i tamo nekim ludim crncima, a ne autentično, lično književno delo. Sukobi između samih autora-putnika, iako mračni i upečatljivo domišljeni u njihovim ličnim tokovima svesti, postaju skoro farsični u samom dijalogu, gde se sva unutrašnja drama između trojice Evropljana-Balkanaca-Srba izgubljenih negde oko linije ekvatora manifestuje deranjem i ironičnim intonacijama, tim najprizemnijim dramskim trikovima.

Ipak, takvi povremeni izlivi, koji dolaze kao posledica pomenutog forsiranog „filmovanja“ već proživljenih događaja, ne oduzimaju previše Bantustanu, koji u velikoj meri zadržava vrednu neposrednost stvarnosne proze. Pašćanović, Krčadinac i Đedović pišu stihijski dinamično, kratkim rečenicama prljavog realizma kakvim bi i inače pisali putnici koji, umorni, prekucavaju svoje belešle u nekom internet-kafeu u Najrobiju. Tekst Bantustana će neretko postajati i tanano poetičan. Tada će se (afrički, istočnjački, balkanski?) mešati snovito i stvarno, poput onog nadrealnog motiva sa samog početka knjige koji će potom odzvanjati kroz čitavo delo, sve grotesknije i groteksnije:

Kad sam bio klinac, sećam se, napisao sam priču o čoveku koji nema čula ali oseća strane sveta. I taj čovek bez čula polazi na put prateći linije Zemljine magnetne sile, koje ga vode kao tanki, končasti dodiri na koži.

(Bantustan, 13)

Banustan, kao hibrid poetskog i proznog, tekstualnog i vizuelnog, linearnog i hipertekstualnog (knjiga je obogaćena brojnim QR kodovima preko kojih se može učitati tačna geolokacija na kojoj se određeni događaj odigrao, ili pogledati slika na tom mestu snimljena), ostavlja utisak izuzetno inovativnog dela, pritom osvežavajućeg i – šta li je drugo važnije za egzotične putopise? – uzbudljivog za čitanje. Kao živa enciklopedija Afrike i njenih ljudi, ispunjena razgovorima o duhovnosti, identitetu, miru i potrazi, ova knjiga nije za turističke čitaoce naviknute na Mišelinove vodiče. Pripovedači L, U i M otišli su u srce tame i iz njega izneli mučan i divan roman, sa Afrikom kao podjednako mučnom i opčinjavajućom sinegdohom njih samih i njihovog Pančeva, Beograda ili Novog Sada. „Afrika sažima; karikira svet“, kao što je Urošu neko rekao u Kigaliju, Ruanda.

Lazar Pašćanović, Uroš Krčadinac, Marko Đedović, Bantustan: atlas jednog putovanja, Novi Sad: Klub putnika, 2015