Kultura

Tečna Amerika (povodom smrti E. L. Doktorova i čitanja njegovog Regtajma)

Miloš Jocić, Novi Sad

A kada se to zbilo, doba regtajma se već bilo istrošilo, ispevano drhtavim glasom mašine na izdisaju, kao da istorija nije ništa drugo do melodija koju svira mehanički klavir.

E. L. Doktorov, pri kraju romana.

Poznato je da se nedavno preminulom E. L. Doktorovu nije sviđala Formanova filmska  verzija Regtajma. Ne može se reći da pisac nije voleo kinematografsku adaptaciju svog najpoznatijeg dela zbog uobičajenih „holivudskih“ razloga, što će reći zbog pojednostavljivanja, banalizovanja, komercijalizacije ili prostog zaglupljivanja originalnog teksta. Miloš Forman ipak je bio uvaženi reditelj novog talasa i jedan od pripadnika onog drugog Zlatnog doba holivudskog autorskog filma; on je pride bio i evropski reditelj, a kao i svi evropski reditelji (poput recimo Polanskog), Forman je adaptaciji književnog dela za veliki ekran prilazio, za Amerikance, nezdravo metikulozno. Zaista, svi likovi u Regtajmu izgledaju baš onako kako ste ih zamislili, svi enterijeri i tapete baš onako kako su i opisani u Doktorovljevom romanu, a fabula nije izmenjena ni za redak.

Formanova verzija Regtajma ipak je sasvim drugačijeg osećaja. Formanov film je delo evropskog lirizma: pun raskošnih dijaloga (kojima se ipak morao dopuniti roman pisan uglavnom bez upravnog govora) i dramatične orkestracije. Emotivni trenuci su u bioskopskom Regtajmu uvek naglašavan klasičnom filmskom muzikom, a samo su dinamične scene bile praćene zvukom regtajma. Trebalo je biti drugačije, možda je mislio Doktorov; možda je čitav film mogao biti hitar i poskočan. Jer, Doktorovljev roman jeste regtajm u prozi – a regtajm je promenljiva muzika, istovremeno somber i upbeat, i mejnstrim i subkulturna (film je nekada davno kod nas bio prevođen kao „Crnački ritam“!), muzika koja je obeležila popularnu kulturu Amerike na počektu prošlog veka a koja je danas samo presovani herbarijumski list iz čijih je cvetova nastao džez. Forman je na kraju snimio lepu istorijsku melodramu, a ne ludu i tužnu pripovest koja ide ritmom pijanina Skota Džoplina.

Kritika u njujorškom Tajmsu je roman Regtajm nazvala „eksperimentom istorijske fikcije“, što će reći umetničkim miksom stvarnih događaja (Perijevog osvajanja Severnog pola; suđenja bogatašu Heriju Kendalu Tou, koji je usmrtio arhitektu Stenforda Vajta jer mu je ovaj navodno silovao ženu kada je bila mlađa) i izmaštane privatne istorije podjednako stvarnih ličnosti ranog dvadesetog veka. U romanu vidimo Harija Hudinija i njegov neobično prisan, edipovski odnos sa majkom, kao i njegovu romantičnu želju da prestane da bude običan iluzionista i da uradi nešto „zaista bitno“. Jedna vinjeta prati Sigmunda Frojda koga njegovi američki domaćini vode na ekskurziju kroz zabavne parkove Koni Ajlenda. Zajedno sa Jungom će proći kroz „Tunel ljubavi“, a na kraju dana će ga uhvatiti nesvestica („Koja ga je u poslednje vreme morila kad god bi se našao u Jungovom prisustvu“). Američki korporativni overlord Džej Pi Morgan će u svom privatnom muzejskom salonu pričati sa Henrijem Fordom o egipatskoj magiji i tajnama reinkarnacije. Morgan je bio dirnut Fordovom reinvencijom proizvodnog rada, koja nije slučajno nalikovala ropskoj metodologiji građenja piramida: Ford je uspostavio konačnu teoremu u teoriji industrijske proizvodnje – ne samo da su delovi gotovog proizvoda zamenljivi već su i sami ljudi koji sastavljaju proizvod zamenljivi delovi. Ubrzo je proizvodio tri hiljade automobila mesečno i prodavao ih masama. Proživeće dug i aktivan život. Voleo je ptice i životinje, a među svoje prijatelje je ubrajao i Džona Berouza, starog prirodnjaka koji je proučavao skromne zverove šumske – vevericu i rakuna, zebicu, kraljića i senicu.

Iako Regtajm izgleda kao otkačena istorijska priča pisana iz vizure ludih sedamdestih (roman je objavljen 1975) koja se čita, kako je zapazio onaj Tajmsov kritičar, lagano poput zabavnog štiva, ovo je ipak knjiga velikih potresa, o fluidnosti istorije i kulture, i nestalnosti povesnog toka. Amerika je u Regtajmu tečna dežela, Amerika na raskršću. Kada je nacija tek nekoliko vekova stara, čak i događaji iz prošlog stoleća postaju folklor; ta folki Amerika, zemlja Pola Banjana, Poštenog Ejba, prodavaca zmijskog ulja i Manifest Destiniy-ja nestaje početkom HH veka, a Doktorov je hipi dokumentator njenog odlaska. Nakon Prvog svetskog rata, zemlja koja je svoju mitologiju izgradila na „američkom snu“ i viziji „zemlje mogućnosti“ postaje proždirući golijat korporativizma (kao što vidimo u likovima faraona Morgana i Forda), pop kulture, medijskog simulakruma (Toova žena i Vajtova ljubavnica, Evelin Nezbit, bila je prvi masovno medijski izrabljivani seks simbol), seksualnih trenja, međurasnih požara i vatrene podele na „stare“ i „nove“ imigrante.

Pored onih simpatičnih priča o skrušenom Hudiniju i komično nervoznom Frojdu, jedna povest ipak predstavlja glavni pripovedni pravac romana: ona o krvavoj osveti crnog regtajm klavijaturiste Kolhausa Vokera, koji kreće na ubilački pohod zbog uništenja svog novog Modela T od strane rasističkih irskih vatrogasaca. Doktorov će u prvoj glavi romana, pri upoznavanju čitaoca sa pripovedačevom WASP porodicom koja se u jednom lepom njujorškom gradiću bavila patriotskim zanatom izrade zastava i vatrometa, napisati: „Nije bilo crnaca. Nije bilo useljenika“. Malo kasnije, pisac će dodati: „Izgleda da je ipak bilo crnaca. Bilo je useljenika“.

Doktorovljev skup istinitog i bajkovitog dobija tako na impulsu tek sa uplitanjem sasvim izmaštane priče o crnačkom osvetniku Kolhausu, inače parafrazom Mihaela Kolhasa iz istoimene novele (1810) Henriha von Klajsta. Kolhausova/Kolhasova priča temelj je, u više no jednom smislu, Regtajmovog bunta. Uključivanje Von Klajstovog teksta u milje rasno napete Amerike – koja se, nespremna, početkom stoleća suočavala sa Velikom migracijom crnačkog stanovništa iz ruralnih u gradska područja – nije pogodovalo tradicionalnijim kritičarima koji su ovaj postupak Doktorova nazvali čistim plagijarizmom i književnim skandalom. Doktorov se od takvih optužbi borio mirno, bez glasne polemike, sasvim nasuprot Kišu i njegovom Času anatomije koga je napisao kao odgovor istovetnim optužbama koje su pratile Grobnicu za Borisa Davidoviča, izdatu samo nekoliko meseci nakon Regtajma.

Na drugoj strani, legenda o Kolhausu Vokeru neodvojiva je u pripovednom vitražu Regtajma (koji broji dvocifren broj „glavnih“ junaka i paralelnih događaja) od crtica o frustrirajućem životu blue collar radnika, seksualnom buđenju domaćica i američkom socijalističkom pokretu i njihovim vatrenim govorima i neuspešnim terorističkim akcijama. Kolhaus će u jednom trenutku odbiti molbu uvaženog crnačkog aktiviste i propovednka Bukera Vašingtona da zaboravi na svoju besmislenu vendetu, čime će ovaj regtajmer (protiv svoje volje) postati prototip militantnog borca za prava građanskih crnaca, onog koji će tokom narednih decenija pomirljiv dijalog sve više zamenjivati crnim kožnjacima, „gangsta“ kulturom i podignutim pesnicama. Njegova anonimna urbano-gerilska banda prisvaja njegovo ime (sebe nazivaju „Kolhaus Voker“) i postaje zla reč koja klizi u noći, ćelija koja udara bez upozorenja i koja se pretvara u jednu od onih tajnih organizacija iz Pinčonovih estetski oblikovanih teorija zavera.

Regtajm je pisan sa lucidnošću sedamdesetih; dakle, sa njihovim osećajem za društvenu i seksualnu pobunu. Roman E. L. Doktorova, na kraju, predstavlja interpretaciju jedne Amerike uz pomoć senzibiliteta jedne druge. Ispričan od strane sveznajućeg pripovedača (slabe koncentracije), intimno upoznatog ali vremenski odvojenog od likova i događaja o kojima govori, Regtajm podseća na dugu priču iz narodne kulture; jer Amerika Regtajma zaista jeste, za E. L. Doktorova, bivša Amerika, zemlja iz prošlosti koja je istovremeno i mitska i tek nekoliko decenija daleka. Istorija je, kako ono kažu, tek melodija mehaničkog klavira koju majstor po želji pušta.