Култура

Посттраума и писање

Aутор: Виктор Шкорић

Ото Хорват, Сабо је стао

Метафизика заказује пред физиком

бола и патње

Наша књижевност дуго није имала овакав један роман! Чини нам се да је писање озбиљних романа данас тешка и незахвална работа, с обзиром на захтеве које овај жанр у својој све већој конзументској халапљивости поставља, на његову хиперпродукцију (поготову код нас), као и на време које је потребно да би се створио један бисер тог мора. А још када је писац романа по својој вокацији превасходно песник (са књигом Сабо је стао као својим првим романескним остварењем), чини се да је опасност од Минотаура у лавиринту романа утолико погубнија и да је потребно заиста изванредно клупко да би се из њега изашло.

Ото Хорват поставио је себи задатак, изазов: како писати о једном старом мотиву – мотиву мртве драге –, а не бити анахрон, патетичан и испразан? Како рећи нешто још неречено, нешто „терапеутско“ (аристотеловски бисмо рекли катарзично) и универзално? Одговор се сам од себе наметнуо – не писати о смрти самој, него о њеном окружењу, ефекту и свим оним догађајима који воде до ње и од ње. Он је посегнуо не за ширином, него за дубином коју бол може да пружи. Та бол је аутобиографска, још једно „подмукло дејство биографије“, али – зар свако писање није аутобиографско? На почетку књиге налази се цитат Ђерђа Петрија као мото романа – „Nagyon szerettem ezt a nőt“ („Много сам волео ту жену“), и тај цитат управо својом једноставношћу и непосредношћу карактерише целу књигу. Хорват се одлучио да не прелази у замршену и, када вољено биће нестане, чини се, испразну метафизику, него да сведеним, јасним језиком, који није лишен емотивности, исповеди причу о вољеној жени, смрти и животу после као догађајност, хемијско једињење лепих и ружних успомена.

Посегнувши за сведочанствима, асоцијацијама, фотографијама и сећањима, главни јунак Сабо ствара од ње, А., и од читаоца сабеседника, сапатника и тумача догађаја. Међутим, иза сваког чина, иза сваког покушаја, иза сваке „терапије“, налази се свест о узалудности таквих подухвата јер ни у најмудријим књигама, ни у најбурнијим животима, нема одговора на питање како поднети смрт вољене особе. Лажно живећи у свом свету, из ког је слепо изопштена могућност смртног исхода, а схвативши да су тако догађаји прошли мимо њега готово их и не доживевши због свог ескапистичког светоназора, главни јунак из једне постериорне позиције говори о том путовању ante mortem и post mortem, имајући за себе само једну одредницу – издајица. Рефренско понављање овог мотива је својеврсни J’accuse сопствене егзистенције.Сабо схвата да је његов приступ А-иној болести, лечењу и мукама био покушај да поштеди себе, а не да њој помогне и да јој олакша муке. Не доводећи своју љубав у питање, Сабо схвата да бити ту није увек довољно и чинити нешто зарад самог чина неће бити утешно у времену после. Јер шта остаје после? Имитација.

Могли бисмо рећи за овај роман да је једна од његових кључних речи путовање. Како ова реч може да има више димензија, оне не остају без преплета у главном јунаку: у Сабоу се путовања укрштају, саображавају и контаминирају у једну особу, вољено биће – А. Већ прва глава почиње одласком на железничку станицу са очевим кофером, породичним даром. Поред књига и нешто одеће, схватамо, накнадно, да тај кофер у себи има похрањене остатке сећања и успомена заједничког живота, не само живота са А, него и њене и Сабоове породице. Мотив воза, који ће се провлачити кроз неколико поглавља ове књиге, поново ће се огласити у последњем поглављу, када главни јунак, пробудивши се из сна, буде осетио носталгичну чежњу за завичајем, домом и А. Самим тим књига се заокружује. Међутим, да би се стигло до последње дестинације у роману (уколико је има), потребно је проћи бројне просторе, културе, књижевности и сусрести се са много људи. Ту својеврсну лирску географију препознајемо у куполи фирентинске цркве Санта Марија дел Фјоре, на железничкој станици у Аугсбургу, у будимском кафићу у ком се суботом преподне иде на кафу, у новосадском детињству, животу у Сарајеву... Она је сачињена од фотографија и сећања и зато Сабо с правом закључује: „Фотографија успева истовремено и да сачува и да промени сећање, контаминира га туђим, учини да је нешто наше што никада није било“. И додаје читаоцу као питање: „Које је твоје искуство са фотографијом и са сећањем?“

Међутим, ако се спољашње путовање заснива на стварим местима и догађајима, унутрашње путовање је оно ког је јунак био лишен све до свог преиспитивања и почетка писања романа – који, по сопственом признању, постаје боља форма за изражавање у односу на поезију коју је дотад писао. Ипак, ни поезија не изостаје: како су поглавља заправо исповести и присећања главног јунака, који као да лежи на канабету код свог (књижевног) психијатра, у питањима која су постављена садржана је лирска димензија романа. „Где сте јели најбоље колаче од мака и сећања“, „Фиренца је град без сунчевих пега и месечевих паприка“, „Да ли Ви рилкеовски гледате на кување“ и „Бојите се да ћете заборавити, ако наставите да живите“ само су нека од поглавља/питања која контекстуализују и поетизују исповедање. Истовремено, Сабо добија подстреке од свог слушаоца да настави („Наставите, наставите, господине Сабо“, „Слушам Вас, наставите само господине Сабо“...) и самим тим исповедање се валоризује као поновно проживљавање, овога пута пуније и осмишљеније. Иако се у наслову налази реч статике, Сабо наставља кретање.

Питање смрти нема одговора. Оно је објективно и изван човековог истинског поимања. Међутим, када се смрт доведе у везу с љубављу, сетимо се Томаса Мана и његовог Чаробног брега: „Смрт и љубав – то је рђав слик, неукусан, погрешан слик! Љубав се супротставља смрти, само је она јача од смрти, а не разум“. У једном поглављу Сабо је суочен са А-ним нестанком када на њега пада полица са њеним књигама. Он ће се извући из те „планине олова и хартије“ и наћи лицем у лице са белим орманом пуним њене одеће. Ако је тада можда и избегао да га отвори, ова књига нам је доказ је тај орман ипак отворен и да се љубав са смрћу суочила.

Остаје нам да поновимо – наша књижевност дуго није имала овакав један квалитетан роман!

Ото Хорват – Сабо је стао, Агора, Нови Сад, 2014