Kultura

Pro(ps)fesija

Autor: Rajko Blagojević

Goran Milašinović, Lekari

Zbirka profila Gorana Milašinovića ne predstavlja samo uvid u živote lekara, koji bi trebao da približi veličinu ovog poziva (koji se kod lekara, za razliku od drugih profesija, jednostavno nameće), već uvid u ljudsko kod osoba čija ih profesija najčešće stereotipno odvaja od društva. Stereotipno (naravno uslovno rečeno) je to što se lekarska profesija oduvek odvajala od društvenih normativa u suštinskom, jer čoveku je bolest dalja i od same smrti. Lekar koji upoznaje bolest ustvari upoznaje Vas u mogućnosti/neminovnosti, i to je ono što čovek ne može da prihvati, a šta lekare izopštava.

Veličanstvenost ovog poziva lekari shvataju i prihvataju na različite načine. Goran Milašinović ovom zbirkom pokušava da prikaže upravo to! – različitost karaktera individualaca čija jedina želja jeste da se poistovete sa samom profesijom. Junaci priča u ovoj zbirci prikazani su kroz prizme svoje fikcije i kroz prizme svojih života. Na prvi pogled u ovoj zbirci ne postoji nešto što bi te ljude vezivalo osim proste činjenice da su lekari, da se bave istim poslom. Ali, karakteri samih junaka poistovećuju se u prenaglašenoj želji za isticanjem, prenaglašenim egom i težnjom za samopromovisanjem. U ovom aspektu se potvrđuje priča o izopštenosti lekara od redovnih socioloških normi, ali i daje se mogućnost da se razvije čitav niz karaktera koji obitavaju u različitim vremenima i prostorima, ali ipak toliko bliski i jednaki.

Postavlja se pitanje zašto su lekari ti koji su opisani prenaglašenom ambicijom i prenaglašenom željom za nekakvom vrstom liderstva? Likovi u zbirci daju delimičan odgovor, koji se pak mora uzeti sa rezervom, jer pisac daje lažni trag kojim pokušava tumača da odagna od odgovora koji kazuje da nije u pitanju sama profesija, u pitanju je ipak ljudski karakter, ljudski psihološki sklop koji ne preza ni od čega da se dokopa svog cilja. Lekari su ovde samo najpogodnija skupina koja se najlakše uklapa u ovakav koncept. Makijavelistički principi koji su u slikama junaka izrazito naglašeni nisu osobine koje se vezuju za profesiju, već za čoveka.

Čitav spektar junaka daje nam sliku da se lekarska profesija najlakše da izmanipulisati, što je svojevrsni paradoks. Većina tih likova opisani su kao persone koji i nemaju dovoljno stručnosti, ali inferiornost u tom smislu nadoknađuju gaženjem preko slabijih i jačinom stavova. Kristina, junakinja priče Ekspert, pokazuje da ambicija postaje opsesija koja uzima preveliku žrtvu, i koja ne uništava samo onoga u kom je, već i sve oko njega. Ambicija postaje problem kada se ne vidi jaz između mogućnosti i želje. Tim je veća u konkretnom slučaju jer je reč o ljudima koji odlučuju o tuđim životima – ali, da li odluka o nečijem životu može da bude toliko opterećujuća?

Odgovor na ovo pitanje, pomalo pretenciozno (pomalo ironično), Goran Milašinović daje kroz osam različitih prizmi. Negde je odgovor, kao kod pomenute Kristine, u sakrivanju i bežanju od neminovnosti sopstvene nestručnosti u publicitet; negde, kao kod Save Panića (Anatom) odgovor leži u neshvatanju sebe i sopstvenih mogućnosti da se napravi ravnoteža između profesije i privatnog; negde u neprihvatanju realnosti i težnji da se dosegne nešto nemoguće (Tajna)… Sve u svemu ovo je zbirka profila, koji su igrom slučaja lekari, i koji su prikazani kao duboko neuravnotežene i nesrećne ličnosti. Jaz između onoga što je duboko u čoveku i onoga što ga tera da se odvoji od sebe predstavlja osnovni problem na koji ova knjiga traži odgovor. Ili možda samo želi da ga prikaže, da mu da legitimitet, da mu se obrati sa TI.

Suština u shvatanju same profesije, pa tada i lekara, jeste nagon koji čoveka održava živim. Prvi lekari, vračevi,  koji su taj nagon koristili da ubede čoveka da su oni ti koji leče, i otklanjaju boli, stvorili su od sebe i svog “dara” mogućnosti da se lekar, čovek od kog zavisi život običnog ćoveka, ali i kralja, izopšti iz normi, i samim tim pogodno tle da se potpiri ambicija i težnja ka uzvišenju.

 U zbirci Lekari Goran Milašinović istim problemom se bavi i u savremenoj medicini, jer karakteri ovih individualaca poklapaju se u istom kao i kod svojih primitivnih prethodnika. Lekar je izdvojen koliko god on bio stručan, human, blagonaklon prema pacijentu – lekar je onaj kojem ipak dajemo odluku koja je negde duboko naša. Odgovornost jeste ta crta profesije koja od slabog čoveka traži preobraženje, ali to ne vodi uvek ka istinskoj promeni. Kroz poglede u profile lekara u ovoj zbirci dobija se slika toliko različitih preobraženja koji se neretko kose sa osnovama samog poziva. Humanost lekara postaje često hrana sopstvenog ega koji nipodoštava ono u čoveku šta ga je nagnalo da se okrene takvom poslu. Lekari su slika ljudi jedne profesije, slika koja se ipak negde u suštini ne menja, koliko god se sam poziv menjao.