Kultura

Svetovi između

Autor: Miloš Jocić, Rajko Blagojević

Ivana Nešić, intervju

Ivana Nešić, autor koji u sebi spaja klasično obrazovanje istoričara umetnosti sa dečiji čistim poznavanjem starih narodnih priča, čini se sve svetlijom zvezdom  žanrovske i dečije književnosti. Njen roman prvenac, Zelenbabini darovi (2013), bio je i čitan i nagrađivan, da bi potom bio propraćen Tajnom nemuštog jezika (2014), još jednom modernom bajkom sa neobičnim, a opet sasvim običnim dečakom Mikom kao glavnim junakom. Pored pisanja, Ivana je takođe angažovana i u projektima posvećenim kulturi fantastike (pri magazinu „Emitor“) kao i u nekim mnogo slađim projektima... Sa Ivanom smo ovoga puta porazgovarali o njenom odnosu ka fokloru i naučnoj fantastici, spisateljskim uzorima, kao i nekim lepim receptima za sparne letnje dane.

Da li mislite da postoji razlika između fantastike za odrasle i za mališane? Drugim rečima, da li postoje načini na koje fantastiku u svojim romanima podređujete dečijoj mašti, ili pišete o onome što i vas začuđava?

Već sam ranije pisala o tome da sam kao mala obećala sebi da ću zapamtiti šta mi se u književnosti dopada i da ću o tome i na taj način pisati kad odrastem. Ispostavilo se da, barem u mom slučaju, čovek kada odraste ne postane sasvim druga osoba, odnosno ne izgubi i preraste sva stara interesovanja. Inače ne volim termin „prerastanje”, jer iako sam sasvim za lični rast i razvoj, „prerastanje” diskvalifikuje sve što se pre toga volelo ili preživelo. Vrlo često se iz razgovora ljudi koji se za nešto pitaju zaključuje da je doba detinjstva samo neka vrsta pripreme za život i kao da je zato manje važno sa čim se uopšte ne slažem.

Što se prvog dela pitanja tiče, razlika postoji utoliko što deci fantastika za odrasle nije zanimljiva jer se bavi temama i motivima koji su njima strani, rečnik nije prilagođen, radnja može biti previše kompleksna ili razgranata i slično. Dakle ili im je strašno, ili dosadno, ili oba. A ako je dečja fantastika kvalitetno pisana, nema razloga zašto se odraslom čitaocu ne bi dopala.

Zašto pominjem kvalitetnu književnost? Zato što je u dečjoj književnosti veoma lako poslužiti se lukavstvom i upotrebiti klišee i opšta mesta koje dete kao neiskusni čitalac neće umeti da prepozna. Takve literature ima mnogo čini mi se i na takvom uzorku dečja književnost odraslom čitaocu može delovati nezanimljivo i prevaziđeno iako je u pitanju neki naslov veoma popularan među mlađom publikom.

Vaši romani čvrsto su vezani za senzibilitet narodnih bajki, u šta spada i svojevrsna tamnoća pripovedanja. U Zelenbabinim darovima imamo tako junake koji su depresivni, tiranski, ponekad i nasilno besni, iako je u pitanju vedra avanturistička priča. Koje je Vaše mišljenje o čestom „ulepšavanju” bajki u popularnim filmovima i serijama, prilikom kojeg se brišu negativni elementi poput nasilja ili smrti?

Umekšavanje i ulepšavanje bajki je sjajan komercijalni potez i svojevrsna linija manjeg otpora jer ste tako zaštićeni od negativne kritike ili čak cenzure. Kada su veće produkcije u pitanju to je sasvim logičan i razuman potez. Meni je jasno da su narodne bajke zapisane u nekom trenutku svog postojanja, i da bi se, da su ostale prepuštene same sebi ili prikupljene nešto kasnije (a ne sakupljene i zapisane, eto, baš u 19. veku radom Vuka, Afanasjeva, braće Grim) verovatno same izmenile tako da sadržajno i formalno budu prilagođene svom vremenu, ili bi sasvim nestale tamo gde je premisa sasvim neodrživa ili nezanimljiva u današnjem vremenu.

Sećam se svog iskustva: sa surovostima u književnosti nikada nisam imala problema, ali sa smrtnim ishodima jesam. Valjda dečji mozak pređe preko većine stvari koje mu ne prijaju, ali shvata konačnost smrti i teško se miri sa tom idejom. Ipak mi se čini da ih ne treba ukinuti. Nisam roditelj niti pedagog i ne znam kada je prerano početi sa pričom o smrti, ali čini mi se da koliko god traumatična smrt u književnosti bila, možda je bolje i zdravije da se deca prvo susretnu sa njom na taj način. Trend „staklenog zvona” je zastrašujuć i štetan, a da ne govorimo o tome koliko osiromašuje dušu i um.

Mislim da je dobro pisati i o tamnim osećanjima. Na taj način mladi čitalac može da vidi da se i to dešava i da ako se slučajno dogodi da ta osećanja prepozna kod sebe ili u svojoj okolini shvati da je to OK, da ona postoje iako nisu prijatna. Uopšte, ta ideja da je doba detinjstva najlepše i da deca nemaju nikavih briga i da za njih ne mogu i ne treba da znaju je snishodljiva, i obezvređuje i zabranjuje sva osećanja koja nisu pozitivna što uopšte nije fer – dete ima kapacitet da pati isto kao i odrastao čovek.

Ponekad u Vašim pričama možemo naići na komentare o kosmologiji, drugim planetama, istraživanju svemira... Upečatljiv je i lik Zaviše, magičnog stvorenja koji bajkoviti motiv prelaska iz jednog u drugih svet pokušava objasniti idejama koje podsećaju na modernu kvantnu fiziku i teorije o paralelnim univerzumima. Kakvo je Vaše iskustvo sa naučnom fantastikom i popularnom naukom? Na koji način ovaj žanr može komunicirati sa tradicionalnim, folklornim oblicima fantastike?

Ne smatram da su moderno i tradicionalno nespojivi iako je teško izvesti takav spoj, a da deluje uverljivo. Naučne teorije i folklor imaju zajedničko to što pokušavaju da objasne kako svet funkcioniše i možemo se poigravati idejom da su to samo teorije nastale u različitim stupnjevima razvoja čovečanstva. Mi danas „narodnu mudrost“ nastajalu tokom desetina ili stotina godina posmatramo kao jednu celinu. Ko zna, možda će za par stotina godina buduće generacije folklor i današnje znanje zajedno posmatrati kao narodnu mudrost prošlih vremena, isto kao što smo mi danas skloni da skupa posmatramo i proučavamo ostatke paganskih i hrišćanskih običaja, fitoterapiju i narodna verovanja o biljkama, epske pesme istorijskih ciklusa i neistorijskih ciklusa...

Vaš humor nas je neodoljivo podsetio na dela nedavno preminulog engleskog pisca Terija Pračeta – naročito Vaša sposobnost da stvorite simpatične, dovitljive junake koji znaju uočiti komični apsurd situacija u koje upadnu. Da Vam je Pračet predstavljao inspiraciju u stvaralaštvu? Da li je možda postojao i neki „ne-dečiji” pisac ili umetnik koji je uticao na Vaše pisanje?

Prvo hvala, to je valjda najveći kompliment koji mogu da dobijem. Pračet mi jeste uzor i to toliki da sam morala da uložim svestan napor da mi replike i situacije ne deluju previše „pračetovske”. Ali moram da primetim da Pračet nije uticao na mene samo u području humora. Još mi je bitniji taj pristup važnim temama koji on neguje (ili je negovao, i dalje mi je teško da o njemu govorim u prošlom vremenu), odnosno način na koji o njima razmišlja ozbiljno, a vedro. Ne mogu da razumem zašto se humor povezuje isključivo sa neozbiljnošću, ali bilo bi dobro da to nekako prestane.

Drugi autor koji na mene mnogo utiče, a nema veze ni sa fantastikom, ni sa dečjom književnošću, iako jeste napisao jednu zbirku dečjih priča koja kod nas, koliko je meni poznato, nije prevođena, je Andrej Platonov koji, baš kao što Pračet spaja humor i angažovanost u književnosti, spaja osećanje izneverenosti ljudskim društvom sa toplim osećanjima ljubavi prema ljudskom rodu, hladno rezonovanje i fasciniranost mašinama sa potrebom za bliskošću sa drugim ljudima, velike ideje sa najprizemnijim čovekovim potrebama. Platonov divno piše i tako se lepo bavi prirodom čoveka, i kad god mi se učini da mi ne ide sklapanje misli u rečenicu i da ne umem da izrazim to što moji junaci osećaju, uzmem pa ga čitam i to nekako pomogne.

Malo je reći da smo se oduševili vašim blogom Kulinarske čarolije Zlog praseta; čini se da je gastronomija samo jedna u brojnom nizu Vaših interesovanja. Koji nam letnji recept možete preporučiti kao kvalitetno grickanje uz Vaše romane?

Leti postoji samo jedna  bolja stvar od sladoleda, a to su sladoledni kupovi. Danas mi se jede banana split i evo kako ćete ga sastaviti.

•             Jednu bananu rasecite po dužini i stavite u dužu, a dublju posudu.
•             Između polovina banane uglavite dve kugle sladoleda od vanile.
•             Prelijte čokoladnim sosom i dodajte onoliko šlaga koliko možete da savladate.
•             Po želji ukrasite listićima badema.

Ako nemate zgodnu posudu, bananu možete naseći i na kolutiće. Isto je ukusno, samo praktičnije za jelo. Jedino što to onda tehnički i nije banana split, ali to je manje važno.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)