Blog

"Dobri učenici" Luke Ćelovića Trebinjca

Jelena Marićević, Novi Sad

Na Novom Polisu pročitala sam blog Dimitrija Vojnova „Dobri učenici“ gde je ukazao na kvalitete aktuelnih filmova Amanet Nemanje Ćipranića i Paname Pavla Vučkovića. Preporuka filmskog kritičara odvela me je u bioskop i odgledala sam Amanet u društvu još jedne osobe. Što da ne, da malo prodivanimo nakon filma. Mom bliskom prijatelju film se nije baš dopao. Meni je, naprotiv, izgledalo da u njemu ima nečeg, još nečeg izvan onoga što je bilo u fokusu i o čemu smo raspravljali.

Odjednom sam kao počela da nesvesno i pojačanim tonalitetom izgovaram sledeće: „Pa dobro, treba se zapitati i zašto na početku filma idu kadrovi neke beogradske građevine sa kamenim figurama! Šta to znači? Zašto je glavni lik student baš Filozofskog fakulteta? Čemu poduži kadar Njegoševog spomenika i zgrada Rektorata iza njega? Tu ima neke estetizacije!?“ Zgrada Rektorata! Lupih se po čelu pokušavajući da obuzdam navale asocijacija. Tako je, da li je zgrada sa početka filma neko od zdanja Luke Ćelovića Trebinjca koji je Univerzitetu u Beogradu zaveštao svoja dobra testamentom iz 1925. godine? Amanet Luke Ćelovića? I onda kreće dalje razmišljanje naglas: „Glavni junak filma radi u kafiću da bi mogao sebi da priušti studije. Ne stiže da se posveti studijama. Pojedina predavanja je prespavao. Prespavao je i onaj momenat kada glas profesora filozofije odzvanja amfiteatrom da se moć ne daje nego uspostavlja i dalje – o razlikama između ličnosti koje poseduju moć i onih koji podležu njihovom autoritetu“...

To što nije čuo ovaj deo „lekcije“ odredilo je njegovu konačnu sudbinu. Dobio je moć na tacni i tu moć tretirao je kao predmet, pa je na taj način podlegao njenom autoritetu i prozlio se, postavši grđi od svoga oca od koga je sve vreme bežao. Stišnjen između Moći (oca), Volje za Moć (majke) i Osvete (očeve ljubavnice), Todor je završio u invalidskim kolicima, dakle, potpuno onemogućen za bilo kakvo delanje. Prelomni trenutak njegovog pada u ponore očeve moći koja obuzima,  desila se moguće u trenutku kada sede jedan spram drugog u baroknom zdanju koje podseća na unutrašnjost zgrade Geozavoda. Geozavod jedna je od zadužbina Luke Ćelovića. Nju je obnovila kompanija Eagl Hills Mohameda al Abara, gde je predstavljen projekat Beograd na vodi. Da je amanet Luke Ćelovića (ali i drugih zadužbinara) ostao Beogradskom univerzitetu kao što nije, da su dobra i Matice srpske ostala njoj kao što nisu, Todor i svi drugi Todori i Todore bi se možda mogli iškolovati i posvećeno posvetiti studijama. Todor ne bi prespavao predavanje, možda bi se izborio sa iskušenjima Moći i postao Čovek. Ne treba zaboraviti da je to junak koji je na početku baštinik humanističkih misli, ali i osobina: izbor studija filozofije i samilost koju pokazuje prema trudnoj devojci i to potpuno bezinteresno (!) potvrđuju njegov duhovni potencijal kao individue. Taj potencijal, posve je jasno, jedini uviđa i ohrabruje upravo njegov profesor, ali – profesor nema „moć“ da pomogne svom studentu izvan one „moći“ koja je u rečima, i koja najčešće jedina preostaje. Možda je amanet Luke Ćelovića koji je pre više od osamdeset godina ostavio svoja materijalna dobra Beogradskom univerzitetu bez ikakve lične koristi, već „na polzu i uveselenije“ junosti naroda svog, naslutio da takav gest nudi profesorima širi manevar delanja, a studentima (posebno siromašnim) obrazovno utočište.

Luka Ćelović Trebinjac stekao je, inače, svoj kapital legalno i časnim radom: „Ćelović je 1912. postao član Upravnog odbora banke Srbije ... Po izbijanju rata 1914. godine on je, zajedno sa guvernerom Đorđem Vajfertom, sproveo imovinu Narodne banke do Kruševca, da bi je 1915. godine sproveli u Solun. Odatle su je krajem 1915. godine brodom prebacili u Marsej. Ćelović je tu ostao kao 'dežurni član Odbora' (pomažući novčano i srpske izbeglice) sve do 1919. godine, kada se u Beograd vratio francuskim vojnim vozom, zajedno sa imovinom Narodne banke ... Za desetak godina delovanja Zadužbina je materijalno pomogla veliki broj profesora i naučnika, kako se vidi iz godišnjih izveštaja. Mnogi ugledni naučnici sa svih fakulteta, a ponajviše sa filozofskog, i po 5-6 puta, da ne kažem svake godine, dobijali su pristojnu pomoć za istraživanja u našim manastirima, arhivama i raznim lokalitetima, kao i u Svetoj Gori i Hilandaru, u Parizu, u Pragu, Beču i brojnim italijanskim gradovima i arhivama, naravno, i u Dubrovačkom arhivu. Ova Zadužbina finansirala je i postavljanje mermernih ploča sa imenima poginulih studenata i profesora u ratovima 1912-1918. u auli Kapetan-Mišinog zdanja. Iz ovog fonda finansirano je i podizanje zgrada za neke fakultete i institute“.[1]

Ne treba biti genije pa shvatiti da su upravo učeni ljudi iz oblasti humanističkih nauka danas najugroženiji jer im se odriče važnost i polje delatnosti, osobito u domenu nacionalne kulturne baštine, koju nam niko nije dao, već smo je STEKLI! Ona je naš AMANET i UTOČIŠTE! Prema rečima Dinka Tucakovića scenario filma nagoveštava jednu vrstu socijalne sondaže, ali i kritiku i specifično viđenje srpskog društva. Čak i da scenaristi, režiseri i ini nekim slučajem nisu imali na umu Ćelovića i da su pomenuti detalji nenamerni, čini se umesnim podsetiti se na Trebinjca u ovom kontekstu! Njegovim primerom današnja kulturna politika može se argumentovano kritikovati. Uspon[2] i Beograda i Srbije leži u sećanju na nasleđe, podsećanju na velike zadužbinare i vrednosti koje su čuvali, ali i vapaj za novim „dobrim učenicima“ Luke Trebinjca!

Autorka je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
 

[1] Vaso Milinčević, “Zadužbina Luke Ćelovića Beogradskom univerzitetu“, Velika škola i veliki profesori: Ogledi i dokumenta iz srpske književnosti, Velike škole, BU i srpske kulturne istorije, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd 2006, str. 88-91.

[2] Luka Ćelović dobio je zasluženo poglavlje i u knjizi Milivoja M. Kostića: Uspon Beograda: poslovi i dani trgovaca, privrednika i bankara u Beogradu XIX i XX veka (I-II), Biblioteka grada Beograda; Istorijski arhiv Beograda; Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda; Poslovni centar Grmeč. Beograd 1994.