Blog

Beograd i ja

Jelena Marićević, Novi Sad

„Zašto volite Beograd? Koji Beograd budi u vama veselost?“, zamišljam da mi neki čovek s kraja pedesetih, početka šezdesetih postavlja ovo pitanje, svojim uštogljenim, smirenim glasom. I iako me niko ništa ne pita, a i zašto bi, rešena sam da pismeno odgovorim na zamišljena pitanja zbog barem dve čvrsto povezane stvari: jedna je – do Beograda mi je stalo i volim ovaj grad i sve ono što simbolizuje i objektivno i subjektivno, a druga je – ne želim da slušam i gnušam se priča koje svode Beograd isključivo na mesta za parkiranje, buku, prljavštinu, skupoću i noćni život, puke stereotipe i bla, bla.

Beograd je mnogo više od toga, Beograd je širenje duše! Ne želim u njemu da živim, ali želim da ga stalno pomalo želim, jer kada stanem na tle tog asvalta, dešava se čudo veće nego kad Erik pojede bananu, osećam se življe i luđe nego igde drugde, evo baš ovako:

Ko zna kakva me to singidunumska sila vuče, ali kada bih mogla da biram, živela bih u Beogradu krajem pedesetih i šezdesetih godina i sve bi bila igranka; tako ja zamišljam raj. Ako je tačno ono što je Bulgakov mislio da svako kad umre dobije ono u šta je verovao, Bože, ako zaslužim, daj mi rajsko mesto na nekoj beogradskoj igranci i daj mi ovaj osećaj živosti i budnosti koji imam kad kročim u Beograd. Ali, nije tako bilo uvek, i ovaj blog, moj je pokušaj da razumom opišem jednu svoju retku radost. Beogradu me je privolela jedna moja beogradska ljubav, kako to obično biva – zaljubljujući se u nekog zavolimo i mesta te ljubavi ili počnu nešto da nam znače. Puštao mi je džez, valjda je to bilo jedina neutralna stvar za nekog koga ne poznaješ i uvek je padao sneg i tada je vozna karta od Novog Sada do Beograda koštala čitavih 100 dinara, sve je bilo laka melodija šlagera, i mirisalo je na limun valjda.

Beograd i sneg i šezdesete, koga to ne bi podsetilo na Lament nad Beogradom, štampan 1962. tome se duša teško širi, na Masku i „naš sneg, sve je od snega, ničeg se ne sećam u životu rado sem njega“, tome duša nije od etera (ili ga je samo briga za književnost, kaže onaj nezanesenjački deo mene). Taj sneg je za dušu zapravo proleće, čak i ako proleće kao godišnje doba znači tugu. I one šlagerske, udarne i renesansne, slatke i crno-bele šezdesete opevaju vam onaj Beograd što međutim, raste, a sa njim raste i budi se vaše biće. Jedan, dva, tri ... al' „ko nekad u osam“, čuje se Beograde, Beograde od Đorđa Marjanovića i „za tebe k'o da stoji vreme/ ti živiš srcem uvek mlad“.

Čuje se i od Lole Novaković Beograde, ljubavi moja „rasti, grade mili, slavom povenčani, pred tobom su srećni i veliki dani“, ma, „divni su Pariz i moskovske noći, lepo je u Njujork i u Rio poći, ali nigde nema srdačnosti naše, za lepotu tvoju mi dižemo čaše“. Čuju se zvuci Beogradskog proleća, nek bude onog prvog iz 1961. koje je pokrenulo Udruženje džez muzičara... I nek se čuju Marjanovićeva i Lolina verzija „Mustafe“, koju je 1960. snimio Bob Azam (Bob Azzam) i proslavio se diljem zemlje Francije. Lolina je bolja jer stihovi podsećaju na Crnjanskog i Andrića, jer Mustafa luta i traži plavi cvet, luta i traži kroz ceo svet, tu divnu vilu njegovijeh snova traži na svakom balkonu poput kakvog viteza, ali zalud i nespretno poput nesrećnog Đerzeleza...

Osim one književnosti koju volim, osim tada živog i Crnjanskog i Andrića, osim proleća i optimizma i tako retke radosti, ritma i životnosti koju osećam uz neke naše šlagere, uz neke svoje knjige i dobre ritmove, filmske priče, šetnje Kalemegdanom, probudi se u meni volja da plešem kad dođem u Beograd. Ta volja za plesom, ta živost i radost Beograda, neprocenljivi je ostatak jedne zaljubljenosti, lake i jednostavne kao šlager, od koje više nema ni pahulje, ali koja je imala smisla, o, tako je imala smisla.

„Lep je kao cvet/ vedar kao smeh/ sunčan kao dan/ novi ritam taj// Neznan kao san/ leti kroz noć/ još samo čas/ i on je tu kraj nas// Igraj ovu bosa novu/ igraj celu noć/  ... taj veseli ples“, igraj sad tu bosa novu, i Elvisovu, i Lolinu, nije bitno, samo igraj, jer ako igra prestane, ako nestane tog proleća, te renesanse koja dušu širi, šta će ti buditi radost kad ne bude smeha il' ljubavi, kad ostanete samo grad i ti?