Kultura

Tragovi gorkog marcipana

Jelena Marićević, Novi Sad

Roman Lutka od marcipana jeste roman o životu češke glumice Lide Barove (1914-2000). Njen život omeđen je godinom kojom 20. vek simbolički otpočinje i godinom kojom se završava: „univerzalna i amblematična priča morala je da bude ona koja u sebi stvarno i simbolički sažima dvadeseto stoleće (...) Poznata je tvrdnja Erika Hobsbauma da je 'kratki dvadeseti vek' zapravo započeo 1914.“ Pisac se, dakle, opredelio za biografiju i za spoj univerzalnog i emblematičnog. Roman deluje kao dokumentarna, ali i beletrizovana priča o glumici, uokvirena autopoetičkim prologom, epilogom i intermecima, estetizovana funkcionalnim citatima na početku svakog poglavlja (Suzan Zontag, Kristofer Išervud, Ana Katarina Emerih, Jozef Gebels, Čezare Paveze, Vilijem Blejk, Emil Sioran, Šekspir).

Iznet je život, biografija Lide Barove, uverljivo i dokumentovano, a koncizno i dramatično. No, interesantno je da priču čini univerzalnom piščev postupak simultanizacije događaja koje pominje, a posebno - delovi teksta koji se odnose na veze češke glumice sa Jugoslavijom: primera radi, prva ljubav joj je Jozef Paleniček (rođen u Travniku 19. jula 1914); medicinska sestra koja je pazila na nju do smrti - izbeglica je iz Kozarca, a njena prijateljica Maša poznaje naratora romana. Treba reći da je ovakav vid univerzalizacije narativa posve redak, a možda se može imenovati i kao jedinstvena ideja. Ono što je tu emblematično, pak, odnosilo bi se na fine relacije između naslova romana, slike junakinje i teksta romana (shvaćenog kao pesma), budući da emblem, žanrovski gledano, podrazumeva uspostavljanje veza između naslova, slike i stihova.

Naslov Lutka od marcipana odnosi se na junakinju Lidu Barovu, a pesma, čiji se stihovi provlače kroz roman, jeste „Lažeš zlato, lažeš dušo, lažeš vještice“. Njen ljubavnik Gebels voleo je marcipan i Lida mu je donela te kolače na poklon iz Londona, a jedan od supruga, Jan Kopecki, za vreme Drugog svetskog rata bavio se lutkarstvom. Na samom koncu romana - narator i Maša podelili su uz kafu slatkiš - Marcipanova tyčinka, dok je on pevušio kako je „crn sedef i ludak od marcipana“, a matorac sa susednog stola (u kome prepoznajemo trećeg Jozefa koga je Lida volela: Peleničeka, Gebelsa i njega, Mejera) rekao je kako ga je volela „najlepša žena na svetu, slatka kao lutka od marcipana“. Primećuje se suptilna veza između naratora i glumice - on je ludak, a ona je lutka i povezuje ih pesma Bijelog dugmeta - „Lažeš“. Četvrto poglavlje u znaku je Gebelsove izjave o laži, koja, budući izgovorena tri puta, postaje istina, a stihovi iz pesme „Lažeš“ infiltrirani su u razgovor između Gebelsa i Lide. Na kraju, narator sebe naziva „crnim sedefom“ i „ludakom od marcipana“. U ovom emblematičnom čvorištu čini se da bi bila fokusirana umetnička vrednost romana, ali i bitno pitanje njegovog smisla. Osim očigledne humorne komponente, prisutne u odabiru pesme Bijelog dugmeta, verovatno da imamo posla i sa nečim suštinskim za čim traga pisac: „Ja u svakom trenutku imam u glavi milion zapleta. Potrebno mi je nešto drugo“. Možda su to ton i boja, kako se navodi u citiranju Suzan Zontag. Ukoliko prihvatimo ovu mogućnost, ton bi označavala pesma „Lažeš“, a boja bi bila biografija crno-bele glumice, koju je oživotvorio roman.

Ipak, i nakon ovih pokušaja tumačenja, pitanja ne prestaju da se nižu - posebno ova - zašto je Bazdulju bila potrebna biografija baš glumice i pesma koja nema književnu vrednost, već se iscrpljuje u popularnosti. Činjenica je da pominje jednu od tema za roman Zontagove: Ostarela filmska glumica, međutim, čini se važnijom njegova rečenica prema kojoj su tek kroz film glumci postajali „nadljudski veliki“. Ako zazovemo druge glumice kao junakinje u srpskoj književnosti, odazvaće se najverovatnije pozorišne glumice iz „Priča o muškom“ Miloša Crnjanskog (npr. Eva iz „Adama i Eve“ i Jela iz „Svete Vojvodine“). Lida Barova sublimiše svojom ličnošću obe junakinje: Evinu iskrenu ljubav, uživanje u pažnji publike i muškaraca, te Jelino zaljubljivanje u moćnog čoveka (carskog činovnika Popića) i njen nehaj za njegov brak i politička dešavanja.

„Sveta Vojvodina“ sadrži i jedan intrigantan motiv - kockice šećera: Popić konzumira pet kockica i drži šećer pod ključem, a žena dobija jednu. Priča o ženskom, priča o Lidi Barovoj, junakinju predstavlja kao slatkiš od marcipana. To što je nazvana lutkom upućivalo bi na njeno nedelanje i nezainteresovanost za istorijske tokove, kolektiv i svet u kome je postala „nadljudski velika“, ali u konačnici svesna prolaznosti mladosti, slave i moći. Pesma „Lažeš“ ima auru popularnosti, ali ne toliko i svevremenosti; otuda ne čudi što njen sadržaj korespondira sa 4. poglavljem, pa i romanom.

No, konačno, zašto nam je ovaj roman potreban; ne zaplet - već ton i boja/ filmski roman koji nije nem i crno-beli, dakle, koji govori u nijansama i bojama? „Pjevaj, duga je iznad tebe“, kao u popularnoj pesmi... Isprva se može pomisliti na Desničinu izjavu u romanu-eseju Proljeća Ivana Galeba, gde pisac kaže kako se čovečanstvo toliko prozlilo da je postalo suvišno „fabulirati“. Međutim, kod Bazdulja akcenat možda nije toliko na zlu, koliko je na potrebi da Čovek prevaziđe nemost, polarizacije i simplifikacije i uvidi da svet nije „crno-bijeli svijet“. Mislim da je to posredovano anegdotskim karakterom početka i kraja romana, narativom koji je nalik na dokumentarni film, te autobiografskim pasažima. Stvorena je atmosfera finog razgovora sa čitaocem, razgovora kakav bi se vodio u gostima, nekom salonu ili naprosto - u kafiću s prijateljima. U protivnom, ako ne bismo ukazali na univerzalno, na emblematski i razgovorni kvalitet romana, sve bi bilo nalik na bilo koji dokumetarac o Lidi Barovoj, a ovaj roman to nije. On je ona Marcipanova tyčinka koju podeliš sa prijateljem uz kafu.

(Naslov upućuje na dokumentarac Helene Treštikove Sladke horkosti Lidy Baarove (1995), ali i naslov Bazduljevog romana, koji računa na činjenicu da marcipan nije samo sladak, već mu ukus daje i gorčina badema)

Muharem Bazdulj, Lutka od marcipana, Geopoetika izdavaštvo, Beograd 2016