Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Култура

Добри ученици

Димитрије Војнов

Давних дана када сам студирао на Факултету драмских уметности један од највиших естетских идеала које су професори постављали пред студенте драматургије, а рекао бих и режије, били су француски урбани филмови, мелодраме или суптилни трилери из грађанског миљеа. Наравно, далеко од тога да је неприклањање овој парадигми кажњавано, постојала је потпуна жанровска и стилска слобода, али ове форме су биле врло цењене. Европски филм који се надовезује на одређене форме америчког - не нужно репертоарског – филма, тзв. еуроамерикана лако је нашла плодно тле код нас, умногоме и зато што су уметничка амбиција и комуникативност красиле најуспешније наслове из историје југословенског филма, независно од тога да ли се ради о Слободану Шијану или Лордану Зафрановићу или, после њих Срђану Драгојевићу.

Ипак, тај узор препознат у француском филму је стално измицао последњих деценија. Било је пуно разних покушаја у прошлости, од форми друштвено критичке мелодраме Владана Слијепчевића (по сценаријима Јована Ћирилова) до жанровског ексцеса Краљеве завршнице Живорада Томића. Ипак, рекло би се да је Годар непрестано односио победу над Шабролом па и над Трифоом код нас.

У протеклих неколико месеци међутим сведоци смо коначног испуњавања тог узора. Аманет Немање Ћипранића и Панама Павла Вучковића представљају управо оно што смо учили да направимо, а нисмо успевали. У оба случаја реч је о грађанским мелодрамама које се постепено, како филм одмиче, трансформишу у трилер. У оба случаја, реч је о повратку естетизованог редитељског рукописа, са школованим младим глумцима уместо натуршчика и чврсто праћеним сценаријима уместо workshopованих предложака који су били тренд протеклих неколико година у насловима попут Тилва Рош и  Варвари. По најавама рекло би се и да Влажност ваздуха Николе Љуце иде у овом смеру.

Као што се Тилва Рош и Варвари, упркос сличностима у поступку међу собом итекако разликују, допуњују, тако су и Аманет и Панама довољно различити филмови да понуде два улаза у тај опустели простор наше филмске понуде. Панама је прича о хедонизму, животу измењеном социјалним мрежама, и јунаку кога иза нових форми необавезних односа, када најмање очекује, из заседе сачека љубав. Јунаци Панаме су особе без значајног утицаја породице које се слободно и без превеликих обзира крећу кроз односе и кроз Београд, у свету у коме су сви умрежени до тачке када мелодрама са својим забунама, преокретима и разоткривања наизглед делује немогуће, а онда када почне да се остварује потпуно нокаутира неспремног јунака. Аманет је с друге стране смештен у данашње време али се ослања на класицистички мелодрамски ексцес, у коме се јунаци суочавају са социјалним баријерама, морају да превазиђу препреке које им поставља породица а прича се не може остварити без одређене дозе прерушавања и прикривања. Оба филма успевају да буду подједнако убедљива, и када би их поредили са шпијунским филмом – Панама је као савремени филм сноуденовске ере у коме се до података долази високотехнолошким надзором дочим је Аманет бондовски филм старе школе у коме се шпијун заиста физички мора убацити негде како би украо фасциклу са траженим подацима.

Приказивањем у Кану и Монтреалу, Панама и Аманет су успели да наставе позитиван тренд који је прошле године започела Мина Ђукић филмом Непослушни који је после дуже времена привукао пажњу страних селектора а да се бави високоестетизованом причом о карактерима без наметљиве политизације и освртања на непријатности које су обележиле западну перцепцију наших простора. Још је рано говорити да ли су ови филмови успели да пробију оно проклетство наших уметника да им је у очима света додељено да се баве политиком, али ово је свакако охрабрујући тренд.

Можда их још тежа препрека чека у Србији где одавно нисмо имали успешне филмове овог типа, чак и када су неки од њих, попут Устаничке улице тако нешто заслуживали. У међувремену је наша публика навикла да из српских филмова добија јаке сензације, било да су то ударне дозе хумора, спортског патриотизма или плакатске социјалне критике и велико је питање колико има стрпљења за озбиљан филм у коме треба да испрати ликове и њихову занимљиву, али не и сензационалистичку причу. Ово је једним делом последица и неколико неуспешних покушаја овог типа као што су били Скоро сасвим обична прича или Заједно, ако се неко још уопште и сећа тих наслова.

Свака публика на свету, па и српска, непрестано тврди како жели да види нешто другачије. Ове јесени ће у филмовима Аманет и Панама добити прилику за тако нешто. Видећемо да ли ће своју декларативну намеру потврдити и на биоскопским благајнама. Ипак, ни лош резултат не треба доживљавати као трагедију пошто и развијеније кинематографије последњих година имају кризу пласмана оваквих наслова у биоскопима. Сасвим сигурно је да ће на неком формату ови филмови успети да се изборе за своје место.

Не знам какав је данас програм на Факултету драмских уметности и какви су филмови сада понуђени као узор студентима драматургије и режије. Ипак, пут којим су пошли Панама и Аманет један је од оних који никада не излазе из моде.

 

Извор: Before After

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari