Култура
Добри ученици
Димитрије Војнов
Давних дана када сам студирао на Факултету драмских уметности један од највиших естетских идеала које су професори постављали пред студенте драматургије, а рекао бих и режије, били су француски урбани филмови, мелодраме или суптилни трилери из грађанског миљеа. Наравно, далеко од тога да је неприклањање овој парадигми кажњавано, постојала је потпуна жанровска и стилска слобода, али ове форме су биле врло цењене. Европски филм који се надовезује на одређене форме америчког - не нужно репертоарског – филма, тзв. еуроамерикана лако је нашла плодно тле код нас, умногоме и зато што су уметничка амбиција и комуникативност красиле најуспешније наслове из историје југословенског филма, независно од тога да ли се ради о Слободану Шијану или Лордану Зафрановићу или, после њих Срђану Драгојевићу.
Ипак, тај узор препознат у француском филму је стално измицао последњих деценија. Било је пуно разних покушаја у прошлости, од форми друштвено критичке мелодраме Владана Слијепчевића (по сценаријима Јована Ћирилова) до жанровског ексцеса Краљеве завршнице Живорада Томића. Ипак, рекло би се да је Годар непрестано односио победу над Шабролом па и над Трифоом код нас.
У протеклих неколико месеци међутим сведоци смо коначног испуњавања тог узора. Аманет Немање Ћипранића и Панама Павла Вучковића представљају управо оно што смо учили да направимо, а нисмо успевали. У оба случаја реч је о грађанским мелодрамама које се постепено, како филм одмиче, трансформишу у трилер. У оба случаја, реч је о повратку естетизованог редитељског рукописа, са школованим младим глумцима уместо натуршчика и чврсто праћеним сценаријима уместо workshopованих предложака који су били тренд протеклих неколико година у насловима попут Тилва Рош и Варвари. По најавама рекло би се и да Влажност ваздуха Николе Љуце иде у овом смеру.
Као што се Тилва Рош и Варвари, упркос сличностима у поступку међу собом итекако разликују, допуњују, тако су и Аманет и Панама довољно различити филмови да понуде два улаза у тај опустели простор наше филмске понуде. Панама је прича о хедонизму, животу измењеном социјалним мрежама, и јунаку кога иза нових форми необавезних односа, када најмање очекује, из заседе сачека љубав. Јунаци Панаме су особе без значајног утицаја породице које се слободно и без превеликих обзира крећу кроз односе и кроз Београд, у свету у коме су сви умрежени до тачке када мелодрама са својим забунама, преокретима и разоткривања наизглед делује немогуће, а онда када почне да се остварује потпуно нокаутира неспремног јунака. Аманет је с друге стране смештен у данашње време али се ослања на класицистички мелодрамски ексцес, у коме се јунаци суочавају са социјалним баријерама, морају да превазиђу препреке које им поставља породица а прича се не може остварити без одређене дозе прерушавања и прикривања. Оба филма успевају да буду подједнако убедљива, и када би их поредили са шпијунским филмом – Панама је као савремени филм сноуденовске ере у коме се до података долази високотехнолошким надзором дочим је Аманет бондовски филм старе школе у коме се шпијун заиста физички мора убацити негде како би украо фасциклу са траженим подацима.
Приказивањем у Кану и Монтреалу, Панама и Аманет су успели да наставе позитиван тренд који је прошле године започела Мина Ђукић филмом Непослушни који је после дуже времена привукао пажњу страних селектора а да се бави високоестетизованом причом о карактерима без наметљиве политизације и освртања на непријатности које су обележиле западну перцепцију наших простора. Још је рано говорити да ли су ови филмови успели да пробију оно проклетство наших уметника да им је у очима света додељено да се баве политиком, али ово је свакако охрабрујући тренд.
Можда их још тежа препрека чека у Србији где одавно нисмо имали успешне филмове овог типа, чак и када су неки од њих, попут Устаничке улице тако нешто заслуживали. У међувремену је наша публика навикла да из српских филмова добија јаке сензације, било да су то ударне дозе хумора, спортског патриотизма или плакатске социјалне критике и велико је питање колико има стрпљења за озбиљан филм у коме треба да испрати ликове и њихову занимљиву, али не и сензационалистичку причу. Ово је једним делом последица и неколико неуспешних покушаја овог типа као што су били Скоро сасвим обична прича или Заједно, ако се неко још уопште и сећа тих наслова.
Свака публика на свету, па и српска, непрестано тврди како жели да види нешто другачије. Ове јесени ће у филмовима Аманет и Панама добити прилику за тако нешто. Видећемо да ли ће своју декларативну намеру потврдити и на биоскопским благајнама. Ипак, ни лош резултат не треба доживљавати као трагедију пошто и развијеније кинематографије последњих година имају кризу пласмана оваквих наслова у биоскопима. Сасвим сигурно је да ће на неком формату ови филмови успети да се изборе за своје место.
Не знам какав је данас програм на Факултету драмских уметности и какви су филмови сада понуђени као узор студентима драматургије и режије. Ипак, пут којим су пошли Панама и Аманет један је од оних који никада не излазе из моде.
Извор: Before After
Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.