Култура

Богови Пјонгјанга

Димитрије Војнов, Before After

Документарни филм Dennis Rodman’s Big Bang in Pyongyang  има неколико слојева. Први је наравно сам догађај у чије праћење се храбро упустио редитељ Colin Offland вероватно ни не слутећи какве ситуације ће се одиграти пред његовом камером. И збиља, чак и пасионирани пратиоци кошарке и севернокорејских тема имају штошта ново да виде у овом филму, а неки од призора делују као врхунска инвенција неког ДОГМЕ редитеља или барем мајстора америчке improv комедије.

Други слој је чињеница да ексклузивност протагониста и њихове пустоловине у Пјонгјангу вероватно надмашује чињеница да овај филм доноси ексклузивне снимке тамошњих амбијената, функционера и опште атмосфере. Ако имамо у виду да су снимци Северне Кореје мање доступни од слика са дна океана или удаљених планета, Dennis Rodman’s Big Bang in Pyongyang  делује необично слободно по кретању својих сниматеља. Један од разлога за то је вероватно инцидентна природа самог Родмана која је вероватно одвукла пажњу домаћина од онога чега се вероватно највише плаше а то су људи са камерама. Трећи слој је наравно питање значења целог догађаја. Ко је ту кога искористио – Ким Родмана или Родман Кима, да ли то заиста доводи до отопљавања односа или је пропаганда севернокорејског режима?

На та питање је тешко дати једноставан одговор, за почетак зато што је Денис Родман у току завршне посете Северној Кореји, за време одржавања турнира, до те мере теревенчио да је пореметио планове чак и Кимових ригидних сарадника, па на крају није јасно да ли је кошаркашки перформанс уопште и одржан онако како је домаћин желео. Денис Родман је један од граничних случајева у историји НБА, специјалиста за скокове који је усавршио један елемент игре и временом систематски занемаривао све остале, успут изградивши имиџ бунтовника, и то битно другачији од оног који су евентуално градиле његове колеге апроприрајући Ислам, политички активизам или гангста имиџ. Родман са својим пирсинзима, кросдресингом, Најк патикама са обрнутим знаком, везом са Мадоном и браком са Кармен Електром био је један од носилаца глобалне промоције НБА током деведесетих, све време остајући и један од успешнијих шампиона у периоду када је пар тимова доминирало лигом. После повлачења, Родман упада у понор зависности, таблоида, бесмислених пословних потеза и постаје прототип савременог НБА ветерана, групације која најчешће банкротира међу савременим пензионисаним спортистима.

У једном тренутку, за потребе Vice документарца Родман путује у Северну Кореју са Харлем Глобтротерсима и упознаје Ким Јонг Уна. Ким је велики фан кошарке и није задовољан циркусом Глобетротерса, каже Родману да би желео да види праву кошаркашку утакмицу. За Кимов рођендан 8. јануара прошле године, организована је утакмица севернокорејске репрезентације и пензионисаних НБА професионалаца предвођених Родманом, међу којима су и неки од најдуговечнијих (Клиф Робинсон), неки од најплаћенијих а потом посрнулих у алкохолизам и банкрот (Вин Бејкер), неки од тихих мајстора (Даг Кристи и Чарлс Смит) и Кени Андерсон, играч од ког се очекивало пуно па на крају није било ништа нарочито. Ови пали анђели НБА кошарке који у Америци данас живе на маргини, учествују у реалитy емисијама, продају медаље освојене са репрезентацијом да би вратили дугове и тренирају децу, долазе у Северну Кореју и добијају третман богова, односно спортских величина што они заправо и јесу, колико год се то не види од наслага грешака које су направили расипајући милионе и еродирајући као личности.

Међутим, свака од ових НБА олупина је у бољем стању од самог Родмана који се истовремено понаша као човек са спортском мисијом олимпијског карактера, иако никада није одавао утисак правог спортисте окренутог такмичењу и врлини, и потпуно хистеричне рок звезде коју чак ни строгост Кимовог протокола и застрашујућа монументалност соцреалистичке архитектуре не може да обузда. Одједном суочавамо се са парадоксом, дворска луда умировљеног комесара НБА Дејвида Стерна, својеврсни нуспродукт професионалног спорта ког је сама лига, заједно са спонзорима гурала до екстрема, сада промовише спортску дипломатију, на трагу Никсоновог пинг понга са Маом, у најтврђој комунистичкој земљи у којој се кошарка игра аматерски, а рекламе су забрањене.

Офландов филм успева да зароби ту малу причу која открива велику причу, али и да прикаже драму међу НБА играчима када схвате да Родманова мисија због самог организатора неће бити нимало једноставна. Унутар екипе се профилишу драмске улоге, Чарлс Смит преузима улогу ментора, Денис Родман је необуздани херој који мора да сазри, а вероватно најобразованији члан експедиције, генетичар Џо Тервилиџер има функцију комичног sidekicka и то је нарочит парадокс. После гледања овог филма јасно је да би Рогенов и Голдбергов The Interview био много бољи да су заиста отишли у Северну Кореју са Родманом него што су сами покушавали да смисле причу. Офландов филм не ублажава и не прећуткује све оно за шта је Кимов режим оптужен. Али приказујући живот иза завесе за коју је мало рећи да је гвоздена и уводећи у свој дискурс мишљења аналитичара чији су ставови врло умерени, ствара врло хуман филм који на крају крајева показује да олимпијски дух Родманове мисије није само илузија једног пропалог човека већ да се заиста могао опипати.

Немоћ према Родмановом пројекту показао је пре свега естаблишмент. Занимљиво је видети спортисте који су цео живот провели обавезани скупим рекламним уговорима како сада иду у спортској опреми распарених произвођача, и опет добијају претње од преосталих спонзора из Америке да не играју утакмицу. Ипак, врхунац је одлука саме НБА да не дозволи коришћење снимака Родманових игара из лиге који су у њеном власништву.

Лајбахов концерт у Северној Кореји у извесном смислу продужава овај изненађујући низ комуникација Кимовог режима, који важи за врло ригидан, са западним звездама које су познате по провокацијама и кршењу правила. Кимов старији брат је као дечак играо баскет у Родмановом дресу, па није потпуно изненађење што се на крају овај кошаркаш нашао у Пјонгјангу. Ни Лајбах у Пјонгјангу није изненађење, већ логичан наставак њиховог рада и тачка у којој они достижу врхунац своје активности. Штавише, Лајбах доноси Истину у Пјонгјанг. Кимовом режиму је значајно да се покаже као цењен у свету, тако су и Родманови ветерани представљени као најбољи светски кошаркаши, што су неки од њих двадесетак година раније и били. Сада им долази један од најзначајнијих арт-рок бендова данашњице. То ће бити један од ретких случајева у којима ће Кимов режим говорити у хиперболама, као и увек, и говорити истину у исто време.

Извор: Before After