Култура

Статисти у властитој кинематографији

Димитрије Војнов

Пре две године у Великој Британији ухапшена су четири преваранта која су припремила лажне филмске пројекте са све сценаријима и плановима снимања зато што су умало оштетили државу за седам милиона фунти које су планирали да узму ради повраћаја ПДВ-а и средстава за подстицај филмске продукције. Од пре пар дана и у Србији је могуће покушати овакву превару. Држава је после вишегодишњих притисака донела Уредбу којом се врши подстицај за пружање услуга у производњи аудиовизуелних дела тако што се инвеститорима дају средства у противвредности двадесет посто новца утрошеног на реализацију пројекта у Србији. Зашто наша држава то даје када су слабо плаћени филмски радници и приступ малтене свим локацијама које постоје на територији Србије, прилично велики адут? Разлог је врло једноставан. Постоје места на којима је доступно све то, можда још и боље, али још јефтиније и са овим стимулацијама. Али зар ми нисмо чувени по страним филмовима сниманим код нас? Заправо јесмо, мада су у СФРЈ Хрвати били главни махери за тај посао а и данас су јер географски гледано имају све исто што и ми, плус море. Уосталом, најзначајнији продуцент са ових простора Бранко Лустиг се отиснуо у Холивуд помоћу копродукција баш из Загреба. Речју, старој слави би нас у погледу локација пре вратио Шешељев пројекат Велике Србије него Вучићеве субвенције.

Државе различитих степена развијености и пореске културе су увеле овакав систем субвенционисања пружања услуга филмским продукцијама. Мотиви су наравно разни. Ако имамо у виду Немачку, која финансира и српске филмове, јасно је да они желе да додатно повећају запосленост својих капацитета у овој области. Ако имамо у виду Румунију, онда је вероватно привлачност слабо плаћених жртава транзиције као запосленика била недовољна и морало се додати још нешто, потенцијално иницирајући читав ланац корупције и превара који су до те мере познати да је о томе снимљен и врло занимљив играни филм “Made in Romania” који искрено препоручујем свим филмофилима. Идеја да наша држава треба да финансира пружање услуга страним продуцентима није нова и она је присутна добрих седам година кроз рад организација попут Film in Serbia које су основале стране институције (USAID) како би нам објасниле да ми страшно грешимо што не улажемо државни новац у нешто што би нам заправо могло доносити огроман приход. Изгледа да су Срби упркос снажним покушајима појединих домаћих фактора и интересних група (који се појачао од доласка СНС на власт) успели да се одупру тој идеји све до 2015. године, међутим сада када Грци говоре OXI ми пристајемо на још један западни вид “нигеријске e-mail преваре”. Знате како вам повремено стигне е-маил о томе како на неком рачуну стоји изгубљених пет милиона долара и како ћете добити тај новац ако уплатите педесет? Овај концепт нажалост јако подсећа на то.

За почетак пред јавност се износе цифре које су потпуно невероватне, као да су државе попут Мађарске или Чешке зарадиле по неколико стотина милиона долара последњих година зато што имају субвенције што је практично немогуће јер би то значило да су убирали порез у стотинама милиона долара и уплаћивали субвенције у исто време, а то би било изводљиво само под условом да је неко трошио милијарде на њиховом тлу, за снимање филмова. Вероватно се мисли на укупан обрт који су ти послови донели, али се јавности то тако не представља. Исто тако тај обрт подразумева неке услуге или робе, дакле никоме тај новац није пао са неба. Тај новац је зарађен. Друга статистичка клопка је прича о томе како се новац утрошен на снимање у Србији може помножити и тако добијамо рачуницу колике ће приходе ти пројекти донети нашем угоститељству и другим секторима. Чак и да претпоставимо да језгро филмске екипе које чине шефови сектора, главни глумци и специјалисти каквих у Србији нема, после шестодневне радне недеље и дванаесточасовног радног дана планира да лумпује и оставља огроман новац ван свог хотела, трошећи огромне количине енергената, ово се може рећи за све послове који укључују ангажман живих бића.

Ако рецимо ви сада пијете кафу док читате овај блог, морали сте је негде купити, морали сте је скувати на некој струји, све то платити са урачунатим порезом, касније користити воду и детерџент да оперете суд - да ли то значи да и ја заслужујем субвенцију јер ће неки људи пити а можда чак и јести а свакако трошити струју из мреже или из батерија да би прочитали ово што сам написао? Ако је не заслужујем ја, да ли барем сајт за који пишем заслужује субвенцију да би ме лакше ангажовао? Укратко речено, у најбољем случају, дакле ако се водимо хипотезом да ће у Србију доћи најпоштенији продуценти на свету, ми треба да субвенционишемо њихове активности овде тиме што ће се држава одрећи пореза. С друге стране, пензионери који троше готово искључиво српске производе, плаћају рачуне на време и неплаћено помажу својим потомцима, немају субвенције, имају чак смањење примања. Међутим, технички, држава се не одриче пореза већ уплаћује новац продуцентима. Дакле, они не плаћају умањену већ пуну цену а онда добијају новац како би им се надокнадио део трошка. Управо чињеница да држава даје новац а не ради нешто друго, типа не опорезује услугу, отвара могућност махинација.

С друге стране, ако имамо у виду да је Warner Brothers покушао да превари Питера Џексона за део прихода “Lord of the Rings”, зашто мислите да ће бити коректнији људи који долазе на Тару да би снимали нискобуџетни филм који се дешава у Јапану, иако на Тари нема ни јапанске архитектуре нити Јапанаца који би статирали? Ризици су дакле велики а крајни идеал страних продуцената који они временом остваре јесте да им практично држава-домаћин финансира део који снимају у њој. Понекад се чак продуценти и одају колико су ти подстицаји велики и повољни – рецимо када је изашао филм „The Green Hornet“, Нил Мориц је рекао да би снимили наставак да су га радили у држави која има подстицаје, а пошто нису, него су платили трошкове, онда им се није исплатио. Уве Бол, познати немачки дилетант остварио је редитељску и продуцентску каријеру злоупотребљавајући концепт пореских подстицаја, нарочито у Немачкој. Он је привукао пажњу својим бизарно лошим филмовима и практично разобличио могуће злоупотребе које нуди ова регулатива. Лично немам никакав проблем са тим да наша држава субвенционише стране инвестиције које отварају радна места, покрећу производњу итд. међутим ова иницијатива је бесмислена из више разлога. Филм ипак није индустријска грана која може да покрене било шта, а његово рачуноводство је много креативније од оног које се може срести када финансирате фабрику аутомобила или челичану. О општем утицају таквих субвенција да и не говорим. 

Из позиције аутора, овакве субвенције немају никакав позитиван ефекат, штавиште могућ је чак и негативан - екипе ће бити заузете на страним филмовима и недоступне за српске који располажу мањим средствима. Многи од наших најозбиљнијих филмских радника одавно готово искључиво раде на страним продукцијама, а сада ће се тај феномен још проширити. Из позиције филмских радника, ове субвенције могу имати повољан ефекат на људе који се баве неким специфичним филмским занатима и на неки начин очувати део тих професија, међутим, велики део тих очуваних заната може остати недоступан нашим филмаџијама. Успон румунског филма на фестивалима нема никакве везе са тим што се тамо уз државне субвенције снимају филмови са Ван Дамом. Да има везе, Бугарска би одавно била велесила од када је угостила редитеље у распону од Сталонеа до Де Палме. Наша Уредба додуше има једну циничну димензију, она даје субвенције и српским инвеститорима, иако заправо они не улажу у српски филм због тога што он нема тржиште и начин да им врати новац - а не зато што им недостаје тих двадесет посто стимулације. Ипак, и српски инвеститори могу покушати да манипулишу овом Уредбом, а сва је прилика да ће они поделити судбину наших тајкуна и поднети кривицу за крађе у којој су били само епизодисти.

Један од последњих чинова ове драме одигран је заправо врло прикривено овог пролећа када су се српски филмски радници пренули из свог зимског сна и препустили лаганом пролећном активизму. Тада се створила хистерија око Авала филма, око тога како ће неко срушити њене рушевине и градити станове итд. и из данашње визуре то делује као вешта манипулација медијима - првим таласом су одбијени потенцијални тајкуни којима само још фали да сазидају зграду на том светом месту и још лакше буду хапшени него до сад, а Авалу је на крају купила фирма чије је прво оглашавање донело две информације - желе да се баве филмом; али то могу само ако Србија одобри субвенције. Између редова се могло прочитати да се Авала катанчи ако не буде субвенција. А видели смо како јавност реагује ако Авали неко припрети на било који начин. Показна вежба овог пролећа је успела.  У време када се нагађало ко је купио Авалу, поред имена Мишела Бабића, имењака главног јунака из романа Мома Капора и филма Мише Радивојевића “Уна”, као најкредибилније име помињан је Ryan Kavanaugh, власник тада велике куће Relativity. Данас је Realativity у фази банкротства, повериоци га черече, кредитори узимају филмове да их препродају а Kavanaugh је од човека који је повезивао Вол Стрит и Холивуд постао парија у индустрији. Није ни важно да ли је Kavanaugh заиста имао везе са фирмом која је купила Авалу. Његова судбина која га је у року од три месеца одвела од “купца из снова” до пропалог привредника показује да је холивудски бизнис суров. Довољно суров да се на периферији, у Србији, не мора играти поштено.

О проблемима које за то време има српска кинематографија не треба ни трошити речи. Упркос томе што не спадам међу оне филмске ауторе који заћуте о проблемима чим им се обећа да ће моћи да се отимају за неки новац, морам признати да би било добро да се у нашем буџету нађу нека средства за обнову биоскопа, за функционисање струковних удружења чиме би се коначно разрешио низ питања - од синдикалних до ауторских права, па у крајњој линији - иако је то најспорнија ставка - и за производњу наших филмова. И ту долазимо до врло битног детаља. У јавној презентацији ове Уредбе која је по својој суштини из домена привреде, јако се манипулише културним капиталом кинематографије. Стално се спинује како ето, дајемо паре али имали смо прилику да видимо Кевина Костнера и Пирса Броснана у нашем граду, па ко зна ко нам још може доћи. Свакако да је помињање Костнера атрактивније него прича о фирмама које се баве рециклажом, или неким другим шрафљењем, али такви сензационалистички углови гледања додатно замагљују слику. Било би јако важно када би се расправа о овој Уредби потпуно очистила од наше фасцинације филмским звездама и свела на цифре, и осмишљавање механизама да се спрече злоупотребе, иако је слутим то немогуће. Филмске звезде, што се Србије тиче, треба да буду брига филмских аутора, а не могу се формирати ако се не снимају филмови и ако немају где да се приказују.

Руку на срце, странци ни у златно време Авала филма нису били претерано корисни партнери. Наиме, циљ Авала филма био је да унесе чврсту валуту у земљу и као многа друга предузећа у СФРЈ трпео је губитке због тога. Отуд је Авала Филм од својих почетака био губиташ, непрекидно у разним санацијама. Речју, продукционе околности у којима су странци апсолутно срећни одувек подразумевају да наша држава буде на губитку. У време продаје Авала Филма, неки од старијих Београђана, евоцирали су успомену на дане када су момци са наше калдрме фарбали косу у плаво како би статирали у “Дугим бродовима”, филму иначе толико значајном да пола забринутих бранилаца Авале вероватно не зна ни ко га је режирао. Са Уредбом о подстицајима, српски филмски аутори имају прилику да постану статисти у властитој кинематографији.

Извор: Стари кадар