Култура

Сајамска препорука: Прогутана

Димитрије Војнов

Један од прошлих БИТЕФ-а као идеју водиљу и слоган носио је Брехтов цитат, Будућност позоришта је у филозофији. Слично се може рећи за Кроненбергову редитељску прошлост. Кроненбергов први роман Прогутана тешко се може тумачити изван његовог филмског опуса, нити треба, али за почетак важно је рећи да славни синеаста збиља јесте написао прозно дело које би сасвим сигурно имало солидан аутономни живот и да је деби неког потпуно непризнатог и/или непознатог аутора. Да се сам Кроненберг није окренуо прози, његова литерарна претеча – истомишљеник – саборац остао би Балард. Ипак, у властитом роману, Кроненберг у многим аспектима искорачује изван Баларда.

У односу на Кроненбергов опус, Прогутана функционише као reverse-engineering - он преузима тематске преокупације своје најпотентније редитељске фазе али томе додаје и још једну битну компоненту - а то је рецепција тих дела и претаче их корак назад/ напред/ даље - како за кога - у форму романа. Дакле, Кроненбергов роман је у свом ставу постмодеран пошто у свој текст уклапа и садржај других текстова и основне/ конвенционалне/ академске интерпретације. Отуд су Кроненбергови јунаци и особе какве би описивао у својим филмовима, али и филозофи и колеге филмаџије, а сви они су припадници имагинаријума његове каријере. Занимљиво је да филозофи у чијој карактеризацији има доста особина Сартра, де Бовоар и Алтисера, филмски редитељи у којима се препознају Кустурица и Шин Санг-ок (иако се Шин помиње и као историјска личност) и Кански фестивал, чине тај интерпретаторски круг којим се Кроненберг бави, дакле не дотиче се друге димензије своје каријере а то су canucksploitation и Холивуд, иако се имагинаријум овог романа у великој мери управо може повезати са његовом раноканадско-холивудском фазом. Занимљиво је да Прогутана дотиче свет филма али се не бави Холивудом већ фестивалском и art house сценом. Тематизовање Холивуда, Кроненберг је оставио за свој филмски опус и недавно се бавио њиме у филму Maps to the Stars, екранизацији Бруса Вагнера.

У стилском погледу, Кроненберг се у прозном првенцу окреће идентичном изразу као и у раним филмовима - стилски је сведен и врло конвенционалан, а иновацију оставља за оно о чему говори. Отуд би се стил могао описати као мешавина уелбековске/бретистонелисовске минималистичке реченице са детаљима унутар описа који се развијају у стилски украс и идеолошку интервенцију, са стилом који углавном више проистиче из атмосфере читања него из самих речи; са балардовском разбарушеношћу и хладнокрвним описом нечег екстремног и узаврелог као из фазе романа Судар, који је Кроненберг уосталом и екранизовао. На плану рукописа резултат је питак трилер који бива обогаћен Кроненберговим печатима на сличан начин као и рани филмови који су врло лако могли да се жанровски класификују. Само закључак романа са својим одбијањем да понуди децидно разрешење одступа од јасне жанровске матрице на наративном плану, али отвореност краја практично отворено позива читаоца на интерпретирање - отуд се роман завршава низом наговештаја и бацањем идеја пред читаоца, а не расплетом.

Основни естетски преокрет јесте то што Кроненберг у овој књизи и пише трилер, не користи га само као жанровски костур, а авангардност његових ранијих дела и рецепцију тих остварења из пера теоретичара користи као особине и мотивације трилер-јунака. Истовремено,  Прогутана је софистицирана, умбертоековска апропријација трилера у којој је Кроненберг срочио мали уџбеник о себи у форми динамичне прозе и морам признати да је у тој намери потпуно успео. У сукобу између жанра и мета-слојева, тек у самом финишу превладава ово друго. Прогутана је релативно кратак роман, врло фокусиран и приповедачки и стилски, неко злонамеран би га могао поредити са сличним делима познатих писаца која настају као позиви на екранизацију. Иако је несумњиво да би се могао екранизовати, ова лапидарност ми је више личила на кратке књиге француских теоретичара у којима се баве једном темом а не развијају филозофски систем, него на романе у којима се писци нуде продуцентима, а жртвују прозну разраду идеја.

Кроненберговштина коју доноси је истовремено канонска и свежа, препознатљива од раније и ефектна као да је изложена први пут. То је уосталом и особина ауторових најбољих филмова када се репризирају. Проза је једно од честих прибежишта филмских аутора који под старе дане схвате да су сами себи најзанимљивија тема. Кроненберг је у роману Прогутана, међутим, успео да то бављење властитом величином формулише као ефектан прозни трилер и да уместо дела које се само претвара да је жанр испоручи једно солидно и аутономно остварење.

Лагуна је превод овог романа препустила Горану Скробоњи, и слично Балардовом Судару који је у првом издању превео Предраг Раос, имамо сусрет једног страног класика и његовог локалног жанровског саборца који га преводи. Ако је идеја водиља једног давног БИТЕФ-а помогла да почнемо ову причу, онда је за крај логично да се закључи необичном одлуком организатора овогодишњег Сајма књига да га отвори Емир Кустурица. Прогутана Дејвида Кроненберга стоји као оправдање те одлуке – ово је прототип успешног романа који је написао филмски редитељ, у коме се сам Кустурица јавља у фикционализованој форми. Упркос томе што је ове године фокус на руској књижевности, Прогутана је можда и права сублимација концепта овогодишњег Сајма.