Blog

Zašto G. I. retko pleše, ili o ponavljanju koje obesmišljava

Uroš Ristanović, Beograd

Sada je dvanaest i pedeset četiri, i prošao je maj, iako je bilo dubokih pesimističkih misli povodom njegovog trajanja i okončavanja. Jedan debeli vetar duva, praćen grmljavinom, ali neće biti kiše.

,,Plesao sam svega nekoliko puta u životu, a za to, pored egocentričnog promišljanja sveta i komotnog neizlaganja fizičkom činu koji bi mogao da ugrozi klimavi položaj koji pokušavam zauzeti, nemam niti jedan drugi razlog; štaviše, svaki od tih pokušaja, ostao mi je u dubokom i lepom sećanju.'', kaže G. I. (37), lekar o kome je već bilo reči. On mi se, nakon ovog teksta koji je pročitao sa nekoliko meseci zakašnjenja, pismom zahvalio što sam njegov identitet zadržao za sebe.

Ta prepiska se nastavila. Izložio sam svom novom prijatelju koncept po kom pišem, te i to da ovomesečni tekst treba posvetiti umetnosti plesa, ili plesu kao umetnosti. Na moju zabrinutost oko toga kako ću napisati po koji red o tome o čemu ništa ne znam, podrugljivo me je podsetio na prethodne teme (film, književnost, slikarstvo, fotografija, arhitektura). Nije prihvatao argumente da sam za te teme bio posebno inspirisan, jer G. I. zagovara tezu da je inspiracija opšteprisutna. Na kraju mi je još rekao i da je pisati lako, samo da je teško dobro pisati, te mi je poslao poneku crticu za tekst.

,,Ako ti treba eruditivan i promišljen tekst, kreni ovako: Silom repeticija neobičnosti postaju obične, napisao je, utiskom zadivljenosti koju je na način napregnute kritike bezuspešno pokušavao da ublaži, Antun Gustav Matoš. Ako ko još uvek prati reference, to je izrečeno u eseju Ples riječi, povodom stilskih osobenosti Isidore Sekulić. Matoš je pod plesom reči, između ostalog, podrazumevao i lirske, subjektivne impresije koje su svoje mesto našli upripovetkama ove autorke. Dakle, ne bismo mnogo pogrešili kada bismo pod plesom reči podrazumevali poeziju unutar proze, ili poeziju uopšte. Kad smo već kod poezije, valja pomenuti i tu očiglednost da, ako je verovati ukusu, retko koji pesnik (a zašto ne i pisac) uspeva da iza sebe ostavi više od ,,svega nekoliko'' dela koji će nadživeti trenutnu impresiju i modu nekog doba. Zato su suštinski geniji (oni čije je svako delo nadišlo trenutak nastanka) među pesnicima neobični i retki. Nadoveži se nekako na to, solidan je početak.

Ako, pak, želiš nešto više pripovedački okvir, neka ti okosnica bude neoromantičarska:  Bila je tiha noć, i vraćao sam se iz šetnje po malo daljim delovima grada, jednim tramvajem. Ispred nekakvog studentskog doma, u tramvaj koji su ušli mladić i devojka, i na kratko su seli na sedišta. Dečurlija neka, šta li. Onda su ustali, i došli do sredine tramvaja, gde su otpočeli igru. On je nosio belu košulju, a ona cvetnu haljinu, i bila je kao dama iz nekakvih romana. Nije znao da igra, ona je vodila. Saplitali su se, tramvaj je ubrzavao, usporavao, skretao. Nikoga nije bilo u njemu, samo taj par i ja. On je pevao nekakav tango, i smejali su se. Držali su čvrst stav. Pokrete je uređivao gradski prevoz. U tom pomeranju skupilo se na hiljade godina plesa: od pagansko-ritualnog, preko salonskog, do onog sa večernjih kurseva u nekoj lepoj zabiti na kraju sveta, u nekakvom Beogradu, ili, zašto ne, Kikindi. Eto, ako si genije, napiši od toga nešto o plesu. I nemoj mi opet da je reč o inspiraciji, nje ima na pretek. Ja o tome više ništa ne znam, a i zašto bih.'' (iz prepiske sa lekarom G. I.)

Sad je dva i dvadeset pet, tiha noć. I lekari spavaju. Vračevi, njihovi praoci, su budni. Prvi leče, drugi vidaju. Oko baobaba (takvo drvo se ne da preseći) u Senegalu igraju se ritualni plesovi, ali ni celo selo ne može okružiti to čudno drvo, jer u stablu ima nečeg istinski jezgrovitog. Zbog toga plesom, koji preživljava bez ikakve egzistencijalne opravdanosti, spajaju ono što je bilo, sa onim što je sad. Tako pričaju, ili sam ja sve to izmislio. Ko će ga znati.

Autor je student komparativne književnosti u Beogradu