Blog

Neko tu nedostaje, drama u jednoj Porodičnoj sceni Eliota Ervita

Uroš Ristanović, Beograd

Sada je devet minuta do jedan iza ponoći, slušam Mauricija Polinija, Šopenove kompletne Nokturne. Istančano, vrlo istančano. Posredi je, mislite, ozbiljan neki mladić, sluša Šopena dok piše tekst. Dvostruko se varate. Danas je, ipak, četvrtak, a tekst će sam utvrditi da mu namera nije ozbiljnost. Uzmimo, na primer, jednu fotografiju. Hajde da to, baš nasumično, bude Porodična scena Eliota Ervita, u čije ću okvire smestiti jedno učitavanje. Nek ne bude straha od pogrešnog tumačenja, Vikipedija kaže da je Ervit fotograf koji ,,hvata'' ironične i apsurdne trenutke svakodnevice. Kad pogledamo postavku, čini se da je to prilično lak posao.

Evo, reč, dve, o Eliotu Ervitu: potiče iz emigrantske (jevrejsko-ruske) porodice. Rođen u Parizu. Prvu praksu u fotografisanju stiče pod vojničkom opremom, pedesetih godina dvadesetog veka, po Francuskoj i Nemačkoj. Veliku medijsku prašinu diže kao André S. Solidor (Ervitov alter-ego). Bez sklonosti manipulacije i obrade snimaka nakon trenutka fotografisanja, ovaj osamdesetsedmogodišnjak i danas ostaje veran crno-belim fotografijama. Uslikao Če Gevaru, Džona Kenedija, Merlin Monro, gomilu pasa i druge.

Sad kad smo ponešto sa Vikipedije preveli, pređimo na analizu slike Porodična scena. Koliko je slučajno za naziv uzeta baš reč scena? Scena je, kao što je poznato, jedan trenutak/događaj/postavka izdvojena iz konteksta, i sama po sebi ona je dovoljna da nešto smisleno kaže; no, bez poznavanja konteksta, scena gubi na smislu oko osamdeset i četiri procenta. Ova Porodična scena prikazuje tri bića koja međusobno komuniciraju pogledima. Enterijer je sveden na jedan trošni zid i postelju. Svetlo pada se leve strane, iz ugla najudaljenijeg od fotografa (posmatrača). Majka (jedina obučena) nosi sitno kariranu haljinu, i sa prenaglašenom, ali duboko iskrenom nežnošću posmatra bebu. Blažen osmeh. Beba, premda se to ne vidi na fotografiji, jer su jedine vidljive oči (oko) majčine, uzvraća pogled. Mačka, koja je prostorno u prvom planu, ali van fokusa, sve to posmatra sa distance, ne slučajno veće nego što je to prostor između majke i novorođenčeta. Sve troje su kontakt sa posteljom ostvarili preko stomaka. Šta je tu dramatično?

Evo šta o ovoj slici kažu autori knjige Fotografija, sažeta istorija (Helmut i Alison Gernšejm): Jedan od zadataka fotoreportera jeste da dođe do nepoznatih aspekata poznatih tema; uspeh leži u hvatanju raspoloženja, atmosfere, i izraza ljudi koji se slikaju. Hajde da preformulišemo prethodno postavljeno pitanje, u to - ko tu nedostaje? Eto drame.

- Možda je na poslu?

- Možda, ali čemu onda mačka.

- Mačka nije zamena, ona je ljubimac.

- I član porodice. Slika se vrlo lako mogla zvati drugačije, porodica je pojam koji podrazumeva sve članove. Uostalom, moglo se sačekati na povratak sa posla.

- A šta ako je fotograf taj koji je iz scene izostao?

- Postoji odloženo okidanje.

- Ne, učitavaš, to nije bila namera ove fotografije!

- Čemu takav ton, zaboga. Sigurno da nije.

Seti me ovaj razgovor na slučaj koji sam nedavno pročitao u rubrici Stavovi, nekog lokalnog nedeljnika. Izvesni lekar G. I. (37), uporno je odbijao da sastavi predbračni ugovor, te je venčanje odlagano dugi niz godina. Rešen da uda ćerku, tast, bogati veleposednik koji je insistirao na tom predbračnom ugovoru, ode da porazgovara sa budućim zetom, te da razreši ovu formalnost i ubedi zeta u ispravnost takvih dokumenata. Nakon dugog razgovora zet prihvati da se predbračni ugovor sastavi i potpiše, ali pod uslovom da tast ode i zavešta organe. Tek kada bude video donorsku karticu svog tasta, G. I. će potpisati predbračni ugovor. Tast prihvati uslove, ali se za par dana ponovo nađe sa zetom, te dade njemu i ćerki blagoslov, odustavši od zahteva za predbranim ugovorom.

Sad je dva i dvadeset šest. Neko je skoro rekao da je brak anahron, i da mora da stigne na prevoz jer ima nekakvih obaveza. Onaj G. I. se brzo razveo, tast je poginuo, organi su propali, a ženu su slikali sa bebom na postelji, srećnu. Svako je sačuvao ono što je želeo, ili sam ja sve to izmislio, ko bi ga znao.

Autor je student komparativne književnosti u Beogradu