Blog

Danilo Kiš ili o arhitekturi namene

Uroš Ristanović, Beograd

Sada je jedanaest i trideset četiri, utorak na sredu. Još uvek maj. Stižu trešnje.

(/nedostaje deo teksta/) jer ću izbeći anticipiranje mirisa polica sa sveže štampanim knjigama i melanholično prisećanje na metafizičku snagu koju ti zidovi nose, i u sebe ograđuju. O arhitekturi, kao i o fotografiji i filmu, znam ponajmanje od eruditivnih reči, te ću izbeći i fusnotično lažiranje znanja. To je, ionako, postalo uobičajeno i naivno zavaravanje, sa crtom farsičnog; izgleda mi da jedini prevaren mnogobrojnim referencama biva autor teksta, jer znanje mi se sve više čini dalekim od reči, daljim od tuđih reči, a najdaljim od pozivanja na strânu udaljenost od istine. Postaće stalno mesto i moje izbegavanje teme, pa valja preći na stvar.

Krenimo od definicije arhitekture. ,,Ne delaj, samo razmišljaj’’ - kaže Slavoj Žižek. Preskočimo zato onu definiciju arhitekture od koje smo krenuli, i razmislimo malo o arhitekturi. Neka prve misli i konačne misli budu fundament (sic!) nove definicije. Sad u tu ličnu definiciju, koja se u rečima razlikuje od one ,,prave'', no se u suštini odnosi na istu stvar, utkajmo jednu moju rečenicu (sve i da ima fusnota u mislima, budite slobodni da ovo referiranje na mene ne obeležite). Važan deo arhitekture, na koji se pored njenog estetsko dominantnog elementa često zaboravlja, jeste upravo namena određenog objekta. Reč namena ovde se upotrebljava sa drastično suprotnim prizvukom od reči pragmatičnost. Valja nam objasniti ovo primerom. Uzmimo, slučajno, knjižaru Danilo Kiš na Terazijama. Estetski doživljaj te zgrade nije posebno upečatljiv, i kao ključni utisak u mom pamćenju, ma koliko ono trajalo, ostaće jedna zelena tenda (desna). Pragmatičnu funkciju knjižare, tehnikom samodefinisanja stvari, dokučićete sami. Krenimo polako na namenu.

Budući da sam čuveno mesto sastajanja ,,kod Konja'' rado menjao sa ,,kod Moskve'', i da su kiše često iz Preverove poezije bežale baš u vreme tih sretanja, ta mi je zelena tenda poslužila kao kapija (,,Jedan čovek ispod neke kapije, zaklonjen'' - Barbara, Žak Prever). Nikada nisam prošao Terazijama, a da nisam pogledao u izloge te knjižare. Desni izlog je sadržao tuce popularnih knjiga, interesantnijih naslova no sadržaja (ingeniozna proračunatost autora, kojoj su aluzija i naslov i sadržaj teksta koji upravo čitate), više skupih nego glupih. Levi izlog je znao da ponudi ponešto čitljivije štivo, u rasponu od Antike do Mike. Retko se šta drastično menjalo u rasporedu knjiga, i čitava ta postavka delovala mi je kao metafora pojma književnosti, koju sam, takođe, svakodnevno posmatrao i o njoj menjao mišljenje.

Pre tri dana sam naišao na prazne izloge, i nekakav papir na kome je pisalo važno obaveštenje. Prokleta su ta važna obaveštenja, ona, čak i na maloj beloj hartiji kucana, na sebe skreću pažnju zazornog intenziteta. Ne znam šta je pisalo tu, ne pitajte me, ne čitam takve natpise. Dovoljno je verovati sopstvenoj moći sugestije; prazni izlozi govore više od papira, simbol govori glasnije od glasnica, misao govori više od reči - zbog toga sam nepokolebljivo siguran u ispravnost vaše definicije o arhitekturi, temelja građevine ovog teksta.

Iz inata, jer u knjižari koja je nasledila onu Gece Kona, nije bilo niti jednog dela Crnjanskog, retko sam pazario knjige. Čak bi se i Kon razljutio kada bi čuo za ovo moje iskustvo. ,,Pa zar da mog zemljaka, mog čongradskog prijatelja Miloša ne držite? Sramota!'' - rekao bi. Od tad retko kupujem knjige, a u knjižarama te firme nikada. Izbegavati konzumaciju produkta, no se kriti od kiše pod njenim kapcima i posmatrati je svakog dana -eto joj i namene, ma kakva da je, zasigurno se može podvesti pod pojam (široko uzev) arhitekture.

(/deo teksta koji nedostaje/ Unutrašnjost knjižare Danilo Kiš nikada nisam video, i to je dobro,)

Sada je jedan i dvadeset tri. Napolju pas, cvrčak, pa drugi pas, malo dalje, laje. Pre osamdeset i dve godine Krleža je rekao da lepoti gasne njen metafizički dijadem, a ja se još uvek pitam da li u sveopštem prevrednovanju i definisanju gasne simboličko-namenski element arhitekture, i stoji li, uopšte, namena jednog prolaznika kao argument neprolaznog.

Autor je student komparativne književnosti u Beogradu