Blog

Umetnost pravljenja ničega ili o dekonstrukciji

Uroš Ristanović, Beograd

Sada je pet i sedam minuta, rano jutro, bez sna. Nema ptica, samo dva sata naporedo gledajući jedan u drugog diskutuju.

Materija je neuništiva, i može menjati samo svoj oblik i namenu, formu, ali ne i suštinu. Zapaljeni štapić postaje garež, toplota, dim, miris. Zapaljeno selo postaje pepeo, uspomena, tragedija. Dramska pauza. Didaskalija stvara nijansu, umetnost je u prelazima. Ni iz čega stvoriti pesmu, pripovest, esej, misao, monolog, nešto nalik tome - to je umetnost. Iz nečega stvoriti ništa, to je smelost, odluka, kontemplacija i nadmoć. Pravi gospodari svakog delanja su upravo njeni egzekutori. Rat i smrt biće da su snažniji od slikarstva i muzike.

Nesrećni G. I. nikada nije shvatio da ga mogu ubiti promenom inicijala, ali to ne znači da je zbog toga manje živ. Samo se najodvažniji pojedinci odlučuju da od sadržine naprave prazninu. Gotovo da je suludo misliti na istoriju jednog zaposlenog u radiju Mojkovac, koji izborom pesmama u sitne sate poručuje da je nekad i on imao za čim da strahuje. Od te patetične misli kakav bi perspektivni igrač rečima mogao da napiše pripovetku. Psi lutaju obalom, poneko i priča sam sa sobom, neko peče hleb. Stvoriti pesmu (ovde pesma postaje simbol bilo kog dela, pa i vanumetničkog) od misli, to zaista jeste na tragu Boga, učio nas je Njegoš. Prećutati pesmu potencijal, koja je mogla uspeti, to je kukavički. Al' što reče Miljković, ponosno je biti kamen. Valja i to umeti. Stvoriti pesmu, pa uništiti u njoj sve i do poslednjeg  značenjskog sloja, i učiniti to iz ličnih razloga, radi samodokazivanja i osvetljavanja snage odluke, jeste nešto više od oba. To je dostupno samo čoveku.

Sada je pet trideset tri, a isti onaj destruktivni, ali ipak ne samodovoljni, čovek je tom broju nadenuo jednu finu simboliku. I gde god da smo, svitanja nikad nećemo dočekati, jer su ona uvek videla istok samo za trenutak pre nas.

Autor je student komparativne književnosti u Beogradu