Блог

Неко ту недостаје, драма у једној Породичној сцени Елиота Ервита

Урош Ристановић, Београд

Сада је девет минута до један иза поноћи, слушам Мауриција Полинија, Шопенове комплетне Ноктурне. Истанчано, врло истанчано. Посреди је, мислите, озбиљан неки младић, слуша Шопена док пише текст. Двоструко се варате. Данас је, ипак, четвртак, а текст ће сам утврдити да му намера није озбиљност. Узмимо, на пример, једну фотографију. Хајде да то, баш насумично, буде Породична сцена Елиота Ервита, у чије ћу оквире сместити једно учитавање. Нек не буде страха од погрешног тумачења, Википедија каже да је Ервит фотограф који ,,хвата'' ироничне и апсурдне тренутке свакодневице. Кад погледамо поставку, чини се да је то прилично лак посао.

Ево, реч, две, о Елиоту Ервиту: потиче из емигрантске (јеврејско-руске) породице. Рођен у Паризу. Прву праксу у фотографисању стиче под војничком опремом, педесетих година двадесетог века, по Француској и Немачкој. Велику медијску прашину диже као André S. Solidor (Ервитов алтер-его). Без склоности манипулације и обраде снимака након тренутка фотографисања, овај осамдесетседмогодишњак и данас остаје веран црно-белим фотографијама. Усликао Че Гевару, Џона Кенедија, Мерлин Монро, гомилу паса и друге.

Сад кад смо понешто са Википедије превели, пређимо на анализу слике Породична сцена. Колико је случајно за назив узета баш реч сцена? Сцена је, као што је познато, један тренутак/догађај/поставка издвојена из контекста, и сама по себи она је довољна да нешто смислено каже; но, без познавања контекста, сцена губи на смислу око осамдесет и четири процента. Ова Породична сцена приказује три бића која међусобно комуницирају погледима. Ентеријер је сведен на један трошни зид и постељу. Светло пада се леве стране, из угла најудаљенијег од фотографа (посматрача). Мајка (једина обучена) носи ситно карирану хаљину, и са пренаглашеном, али дубоко искреном нежношћу посматра бебу. Блажен осмех. Беба, премда се то не види на фотографији, јер су једине видљиве очи (око) мајчине, узвраћа поглед. Мачка, која је просторно у првом плану, али ван фокуса, све то посматра са дистанце, не случајно веће него што је то простор између мајке и новорођенчета. Све троје су контакт са постељом остварили преко стомака. Шта је ту драматично?

Ево шта о овој слици кажу аутори књиге Фотографија, сажета историја (Хелмут и Алисон Герншејм): Један од задатака фоторепортера јесте да дође до непознатих аспеката познатих тема; успех лежи у хватању расположења, атмосфере, и израза људи који се сликају. Хајде да преформулишемо претходно постављено питање, у то - ко ту недостаје? Ето драме.

- Можда је на послу?

- Можда, али чему онда мачка.

- Мачка није замена, она је љубимац.

- И члан породице. Слика се врло лако могла звати другачије, породица је појам који подразумева све чланове. Уосталом, могло се сачекати на повратак са посла.

- А шта ако је фотограф тај који је из сцене изостао?

- Постоји одложено окидање.

- Не, учитаваш, то није била намера ове фотографије!

- Чему такав тон, забога. Сигурно да није.

Сети ме овај разговор на случај који сам недавно прочитао у рубрици Ставови, неког локалног недељника. Извесни лекар Г. И. (37), упорно је одбијао да састави предбрачни уговор, те је венчање одлагано дуги низ година. Решен да уда ћерку, таст, богати велепоседник који је инсистирао на том предбрачном уговору, оде да поразговара са будућим зетом, те да разреши ову формалност и убеди зета у исправност таквих докумената. Након дугог разговора зет прихвати да се предбрачни уговор састави и потпише, али под условом да таст оде и завешта органе. Тек када буде видео донорску картицу свог таста, Г. И. ће потписати предбрачни уговор. Таст прихвати услове, али се за пар дана поново нађе са зетом, те даде њему и ћерки благослов, одуставши од захтева за предбраним уговором.

Сад је два и двадесет шест. Неко је скоро рекао да је брак анахрон, и да мора да стигне на превоз јер има некаквих обавеза. Онај Г. И. се брзо развео, таст је погинуо, органи су пропали, а жену су сликали са бебом на постељи, срећну. Свако је сачувао оно што је желео, или сам ја све то измислио, ко би га знао.

Аутор је студент компаративне књижевности у Београду