Блог

Уметност прављења ничега или о деконструкцији

Урош Ристановић, Београд

Сада је пет и седам минута, рано јутро, без сна. Нема птица, само два сата напоредо гледајући један у другог дискутују.

Материја је неуништива, и може мењати само свој облик и намену, форму, али не и суштину. Запаљени штапић постаје гареж, топлота, дим, мирис. Запаљено село постаје пепео, успомена, трагедија. Драмска пауза. Дидаскалија ствара нијансу, уметност је у прелазима. Ни из чега створити песму, приповест, есеј, мисао, монолог, нешто налик томе - то је уметност. Из нечега створити ништа, то је смелост, одлука, контемплација и надмоћ. Прави господари сваког делања су управо њени егзекутори. Рат и смрт биће да су снажнији од сликарства и музике.

Несрећни Г. И. никада није схватио да га могу убити променом иницијала, али то не значи да је због тога мање жив. Само се најодважнији појединци одлучују да од садржине направе празнину. Готово да је сулудо мислити на историју једног запосленог у радију Мојковац, који избором песмама у ситне сате поручује да је некад и он имао за чим да страхује. Од те патетичне мисли какав би перспективни играч речима могао да напише приповетку. Пси лутају обалом, понеко и прича сам са собом, неко пече хлеб. Створити песму (овде песма постаје симбол било ког дела, па и вануметничког) од мисли, то заиста јесте на трагу Бога, учио нас је Његош. Прећутати песму потенцијал, која је могла успети, то је кукавички. Ал' што рече Миљковић, поносно је бити камен. Ваља и то умети. Створити песму, па уништити у њој све и до последњег  значењског слоја, и учинити то из личних разлога, ради самодоказивања и осветљавања снаге одлуке, јесте нешто више од оба. То је доступно само човеку.

Сада је пет тридесет три, а исти онај деструктивни, али ипак не самодовољни, човек је том броју наденуо једну фину симболику. И где год да смо, свитања никад нећемо дочекати, јер су она увек видела исток само за тренутак пре нас.

Аутор је студент компаративне књижевности у Београду