Блог

Портрет Милоша Црњанског Саве Шумановића, о уметничком сликању пријатеља

Урош Ристановић, Београд

Сада је поноћ и педесет осми минут, Ђурђевдан, весео дан. Напољу су неке јужне климе, али балкански контекстуализоване - оне руше и најснажније, терајући их да по цео дан догађаје вежу за неподношљиву спарину. Ако је тек рођено дете налик на животињу, како је приметила песникиња Марија Јовелић у песми Одстрел (Sent - Часопис за књижевност, умјетност и културу, број 30-31, страна 257), онда је ових дана човек сличан пужу, желећи да се увуче у своју кућу, и тамо дочека ноћ. Ево и ње. Сетимо се, за тренутак, једног сликара Шида, и његових ретких сликарских портрета. Када је и сликао лица, Сава Шумановић је то радио више нужношћу композиције него претераном жељом, више ради израза карактера лика приказаног на слици, но ради имитације стварности. Зато су портрети у његовом опусу ретки, као што су и ретке слике које се налазе ван овог сремског града у којем је сликар провео детињство.

Шид никада нисам видео, али ме једне метафизичке дизгине вежу за њега, па се по пореклу осећам, макар једним процентом, као његов грађанин. Године 1921. пред публику је изашао Дневник о Чарнојевићу, чланак Групна психологија и анализа ега Сигмунда Фројда, а Сава Шумановић је осликао Портрет М. Црњанског, дописавши на њега посвету ,,Мом пријатељу – Шумановић''. Редак је случај да аутор посвету исписује на самој слици, а још ређи да свој потпис, који уобичајено иде тамо где је посвета остављена, утка у саму посвету. Тиме Шумановић брише границу између ствараоца и човека, спаја два велика имена српске културе и уметности, и оставља траг вредан запитаности.

Шумановић, судећи по овој посвети, портрет није наменио широј посматрачкој маси, већ само и једино Црњанском. Таквом гледању иде у прилог и то што је Црњански овде приказан драстично различитим него што је остао забележен на фотографијама из тог (али и из свих каснијих) периода. Црњански је, ако погледамо, на готово свакој фотографији насмејан, изузевши оне које су служиле документима (пасош, лична карта, индекс). Познато је из анегдота да је Црњански водио рачуна о томе из ког ће угла бити усликан, те да је прилично много времена посвећивао изгледу. То је евидентно и по бројним фотографијама, на којима се представља (или томе тежи) као замишљен, удубљен у апстракцију, или као спортски тип, но углавном увек са једним, макар поткрај усне, иронизирајућим смешком. Тај смешак ће на Калемегдану бити хиперболизован, одакле нас посматра један помен на граници старости, лудости и цинизма. Аутентична интерпретација Црњанског рад је вајарке Дринке Радовановић.

Интересантно је то да је код Шумановића Црњански осликан доста другачије; оштрим потезима четке истичу се крупни, готово вајарски нехајно одсечени делови лица. Читав тај портрет делује као архитектонско остварење много више него као човечије мекано лице. Биће да је овај портрет наличије које је у Црњанском препознао Шумановић, оно које је одлучно, стегнутих зуба, спремно да стане иза свега што представља, па макар цена тога била и црна сенка што се надвила над увалама где би требало да буду очи. Избор боја Шумановића није ни мало случајан, он је истоветан палети и нијансама које Црњански нуди у Суматри.

Нешто је у тој слици што виче духом песника, због тога је она, за мене, била и остала једина права фотографија Црњанског. Та је фотографија, додуше, у место фотографа имала једног врсног сликара; место сочива и фокуса, преламање света одиграло се у Шумановићевом оку, па је преко руку и махните кичице свој пут до реципијента нашло у платну, обезбедивши тако немиметичну, али слику која је најбољи показатељ онога што је Црњански био. Такву је црту искрености, мада недовољно сликарски успело, остварио и сам Црњански у Аутопортрету коју годину раније. Но, човек никад не може бити до краја свестан сопствене манифестације у свету, јер било како било, он је увек егоцентрично конципирана појава, којој је недоступно да се и за трентак погледа ван амова карактера који је себи конструисао (или нешто слично).

Сада је два двадесет два, и време је помало пријатније. Нико нас не познаје боље од нас самих, а нико нас не осликава боље него наши пријатељи. Ако се неко питао чему сваке године факултети ликовних и примењених уметности уписују нове студенте када уметника и нема толико, ето одговора - ваља нам свима да по једног сликара имамо међу пријатељима. Но, ако ни то не успемо, онда нек имамо бар једног пријатеља из Шида јер, није ни то за бацити.

Аутор је студент компаративне књижевности у Београду