Блог

Подсетник на јавну, оковану визију

Портрет Милана Дединца Јована Бијелића

Урош Ристановић, Београд

..И певам да ми дан овај не оде у привиђења

Милан Дединац – Ноћ дужа од снова

Сада је поноћ и петнаести минут. Нема музике, само ноћ, ветар и понека кап кише; и биће добро натопљене на време преоране пољане.

Везе наших сликара са књижевницима логичне су, као што су логичне везе било којих радника чија се делатност прожима, и уопште, као што су јасне везе две биљке у једној башти. Већ представљени Портрет Милоша Црњанског Саве Шумановића  показао је да су те везе каткад на далеко вишем нивоу, и да се до таквих сазнања може доћи из пажљивог посматрања знакова на које нас само платно упућује. Случај није другачији ни са портретом Милана Дединца, којег је у уљу овековечио Јован Бијелић.

Слика приказује песника у седећем положају, благо ослоњеног на десну руку у којој држи свитак (вероватно рукопис песама). Реч је о, колико ме сећање на изложбу Београд Јована Бијелића (Галерија САНУ, децембар 2014) служи, једном великом формату загаситих боја (сведених, једва пет)  и оштрих потеза четком. Понечему, а можда и по већини ствари, та слика је налик на поменути портрет Црњанског. А везе, јер се та реч намеће поводом писања, између Бијелића, Петра Добровића, Живорада Настасијевића, Шумановића, у мањој или већој мери су очигледне; не само у оквирима заједничких уметничких настојања (попут оних из групе Облик), већ и у животним и судбинским размерама.

Већи део портрета заузима тело песника - готово две трећине платна испуњено је згрченим, и у напору да себе одржи стабилним, трупом. Вештији аритметичари и посматрачи би, уз замишљену решетку златног пресека, јасно уочили да је централни део овог портрета смештен у предео Дединчевог лица, тачније, линије укрштања упиру управо на усне насликаног. Реч је о својеврсној имплицитној симболици и најави, будући да је портрет настао исте године када је и објављена Дединчева прва књига песама (Јавна птица, антипоема из 1926. године). Централни део портрета чини песникова глава, приметно спуштена ка грудима. Управо такав положај главе доприноси истицању Дединчевог погледа, који управљен директно у посматрача парадоксално доноси мистичност и недореченост, али и одсечност и сигурност. Док је десно око песника у фокусу, лево је вешто сакривено у изостанку светла, али се и његово присуство осећа и даје својеврсан контраст и равнотежу. Фигура која седи на Бијелићевом платну блиска је оном акварелу у визији Марка Ристића, који се Дединца из блиске 1923. сећа како хрли напред, сух као Ганди, изможден, болестан, преко свог бледила потамнео од сунца, испечен, и, много више још но споља, изнутра изгорео од радиоактивног зрачења оног нерваловског Црног Сунца...*

Намера не постоји. Ако је и има, она није књижевна, свакако није уметничка, а напослетку, није ни оригинална. Има нечега што враћа платна у сећање, нечег јачег од старог пријатељства, и ту, можда, лежи подстрек. Остало је новембар.

*Наводи према бледозеленој књизи Милана Дединца, Позив на путовање, Просвета : Београд 1965.