Блог

Данило Киш или о архитектури намене

Урош Ристановић, Београд

Сада је једанаест и тридесет четири, уторак на среду. Још увек мај. Стижу трешње.

(/недостаје део текста/) јер ћу избећи антиципирање мириса полица са свеже штампаним књигама и меланхолично присећање на метафизичку снагу коју ти зидови носе, и у себе ограђују. О архитектури, као и о фотографији и филму, знам понајмање од ерудитивних речи, те ћу избећи и фуснотично лажирање знања. То је, ионако, постало уобичајено и наивно заваравање, са цртом фарсичног; изгледа ми да једини преварен многобројним референцама бива аутор текста, јер знање ми се све више чини далеким од речи, даљим од туђих речи, а најдаљим од позивања на стрâну удаљеност од истине. Постаће стално место и моје избегавање теме, па ваља прећи на ствар.

Кренимо од дефиниције архитектуре. ,,Не делај, само размишљај’’ - каже Славој Жижек. Прескочимо зато ону дефиницију архитектуре од које смо кренули, и размислимо мало о архитектури. Нека прве мисли и коначне мисли буду фундамент (sic!) нове дефиниције. Сад у ту личну дефиницију, која се у речима разликује од оне ,,праве'', но се у суштини односи на исту ствар, уткајмо једну моју реченицу (све и да има фуснота у мислима, будите слободни да ово реферирање на мене не обележите). Важан део архитектуре, на који се поред њеног естетско доминантног елемента често заборавља, јесте управо намена одређеног објекта. Реч намена овде се употребљава са драстично супротним призвуком од речи прагматичност. Ваља нам објаснити ово примером. Узмимо, случајно, књижару Данило Киш на Теразијама. Естетски доживљај те зграде није посебно упечатљив, и као кључни утисак у мом памћењу, ма колико оно трајало, остаће једна зелена тенда (десна). Прагматичну функцију књижаре, техником самодефинисања ствари, докучићете сами. Кренимо полако на намену.

Будући да сам чувено место састајања ,,код Коња'' радо мењао са ,,код Москве'', и да су кише често из Преверове поезије бежале баш у време тих сретања, та ми је зелена тенда послужила као капија (,,Један човек испод неке капије, заклоњен'' - Барбара, Жак Превер). Никада нисам прошао Теразијама, а да нисам погледао у излоге те књижаре. Десни излог је садржао туце популарних књига, интересантнијих наслова но садржаја (ингениозна прорачунатост аутора, којој су алузија и наслов и садржај текста који управо читате), више скупих него глупих. Леви излог је знао да понуди понешто читљивије штиво, у распону од Антике до Мике. Ретко се шта драстично мењало у распореду књига, и читава та поставка деловала ми је као метафора појма књижевности, коју сам, такође, свакодневно посматрао и о њој мењао мишљење.

Пре три дана сам наишао на празне излоге, и некакав папир на коме је писало важно обавештење. Проклета су та важна обавештења, она, чак и на малој белој хартији куцана, на себе скрећу пажњу зазорног интензитета. Не знам шта је писало ту, не питајте ме, не читам такве натписе. Довољно је веровати сопственој моћи сугестије; празни излози говоре више од папира, симбол говори гласније од гласница, мисао говори више од речи - због тога сам непоколебљиво сигуран у исправност ваше дефиниције о архитектури, темеља грађевине овог текста.

Из ината, јер у књижари која је наследила ону Геце Кона, није било нити једног дела Црњанског, ретко сам пазарио књиге. Чак би се и Кон разљутио када би чуо за ово моје искуство. ,,Па зар да мог земљака, мог чонградског пријатеља Милоша не држите? Срамота!'' - рекао би. Од тад ретко купујем књиге, а у књижарама те фирме никада. Избегавати конзумацију продукта, но се крити од кише под њеним капцима и посматрати је сваког дана -ето јој и намене, ма каква да је, засигурно се може подвести под појам (широко узев) архитектуре.

(/део текста који недостаје/ Унутрашњост књижаре Данило Киш никада нисам видео, и то је добро,)

Сада је један и двадесет три. Напољу пас, цврчак, па други пас, мало даље, лаје. Пре осамдесет и две године Крлежа је рекао да лепоти гасне њен метафизички дијадем, а ја се још увек питам да ли у свеопштем превредновању и дефинисању гасне симболичко-наменски елемент архитектуре, и стоји ли, уопште, намена једног пролазника као аргумент непролазног.

Аутор је студент компаративне књижевности у Београду